Odlazak Edne O"Brajen

Posle duže bolesti preminula je nagrađivana irska književnica Edna O`Brajen (1930–2024), autorka koja je u svom bogatom opusu istraživala lepote i teškoće, kontradiktornosti života žena, njihovo mesto u svetu muškaraca, njihove nade i razočaranja, kroz prozu u čijoj se atmosferi može prepoznati nasleđe Džojsovih „Dablinaca”. Edna O’Brajen smatrana je Solženjicinom Irske, jer je imala hrabrosti da u svoj karijeri, dužoj od pola veka, piše o svim problemima irskog društva, a o tome je lično posvedočio i irski predsednik Majkl D. Higins.

Pored pripovedne proze, pisala je drame i eseje, kod nas je njenu zbirku priča „Sveci i grešnici”, ovenčanu Međunarodnom nagradom za priču „Frenk O’Konor”, objavila Agora. Njene pripovesti tematizuju siromaštvo, hipokriziju ruralnog života, ograničenja koja, naročito ženama, nameće konzervativna katolička sredina; modernost i tradiciju, abortus, sugurnost doma i beg u slobodu, alkoholizam i osećanje egistencijalne nesigurnosti.

Njena prva knjiga „Provincijalke” iz 1960. godine, bila je deo istoimene trilogije, uz romane „Usamljena devojka”, iz 1962. godine, i „Devojke u srećnoj bračnoj luci”, iz 1964. godine. Ova trilogija bila je u Irskoj zabranjena, čak i javno spaljivana, zbog prikazivanja seksualnog života likova, ali bila je poštovana u inostranstvu. Fejber, izdavač Edne O’Brajen, primetio je da je ona unela revolucionarne promene u irsku književnost, stavljajući u fokus živote žena i složenost ljudskog postojanja, u prozi  što odiše nezavisnošću i svetlošću i koja je uticala na mnoge mlađe autore.

„Prkosna i hrabra duhom, Edna je stalno težila novim umetničkim osnovama, istinitom pisanju, iz duboke osećajnosti. Vitalnost njene proze odražavala je njen životni polet; bila je sjajno društvo, ljubazna, velikodušna, nestašna. Bila nam je drag prijatelj i mnogo nam nedostaje. Fejberova je velika privilegija što je objavljivao njene knjige, a njeno odvažno i briljantno delo nastavlja svoj život”, reči su Edninog izdavača, kako ih prenosi „Gardijan”.

I njeno delo „Sveci i grešnici” prikazuje čulni i unutarnji svet junaka, punih života, što se zbog svojih strasnih priroda mogu smatrati grešnicima, ali zbog načina na koje se suočavaju sa istinom, oni mogu biti i sveci...

„Čula sam ih kako pričaju o ženama – o tome koliko ih vole, koliko ih idealizuju – čula sam kako raspredaju o njihovim vratovima, o nagibu njihovih ramena, o njihovim stražnjicama, člancima... sve je zvučalo vrlo distancirano... gotovo klinički... otac nije ni spomenuo moju majku, Alanu, ni jedan jedini put. Isticali su kako ih određena dela podsećaju na tajne susrete s određenim ženama, zato što je sa gramofona išla baš ta muzika u salonu neke dame, ili iz nekog banalnijeg razloga, draga moja majko... kako si mu samo bila odana (...)”, deo je iz jedne od priča iz knjige „Sveci i grešnici”.

Među njenim zapaženijim knjigama su i „Avgust je grešan mesec”, „Mesto iskona”, „Jedva sam te poznavala, Džoni”, „Povratak”, „Kraj reke”, „U šumi”. Dobila je brojne nagrade za svoj književni rad, uključujući priznanje Irskog PEN-a za životno delo, Ulisovu medalju, a irski predsednik Majkl D. Higins dodelio joj je najviše državno književno priznanje nazivajući je neustrašivim pripovedačem istine, ističući da je dala glas različitim generacijama irskih žena, imajući moralne odvažnosti da se suprotstavi irskom društvu i dugo potiskivanoj realnosti.

„Edna O’Brajen piše najlepše priče na svetu”, svojevremeno je izjavila Alis Manro, dok je Filip Rot za nju rekao da je najnadarenija žena koja je pisala prozu na engleskom jeziku.

Edna O’Brajen rođena je u Kaunti Kleru 1930. godine, kao najmlađe dete u velikoj porodici, uz oca koji je bio alkoholičar i kockar u dugovima. Školovala se u samostanu Milosrdnih sestara, gde se osećala sputano. Pošto je 1950. godine dobila diplomu farmaceuta, udala se za pisca Ernesta Geblera, protivno želji svoje porodice, što je opisala kao beg od jedne u drugu vrstu kontrole. Kada  se sa suprugom i dva sina preselila u London 1959. godine, počela je da radi za izdavačku kuću Hačinson, koja je ubrzo angažovala da napiše roman. Za tri nedelje završila je „Provincijalke”, prateći svoje junakinje koje maštaju o ljubavi, od internata do odlaska u Dablin. Širom Irske ova knjiga je izazvala preneraženost.

Kasnije je Edna priznala da je dobijala preteća anonimna pisma, dok je nekoliko primeraka knjige bilo spaljeno ispred jednog parohijskog doma u Limeriku, na zahtev sveštenika. Odmah je bila zabranjena, kao i šest narednih dela Edne O’Brajen. Njen brak okončan je 1967. godine, a njena proza vremenom samo se razvijala kroz likove mlade devojke koju je zaveo sveštenik, žene koja prolazi kroz težak razvod, boreći se za starateljstvo nad sinovima. Očigledno je život samohrane majke uticao na njenu prozu, ali je 2011. godine izjavila da je imala ogromnu energiju da piše, uz kućne poslove.

Njen roman „Crvene stoličice“ iz 2015. godine, kod nas objavljen u izdanju kuće Booka, opisuje ratnog zločinca iz balkanskih ratova devedesetih, koji upoznaje ženu iz jednog irskog sela, a mnogi su ovaj muški lik doveli u vezu sa Radovanom Karadžićem...