Bajdenova i Putinova dobrodošlica za zatvorenike

Razmenjene američke, odnosno ruske zatočenike koji su vraćeni svojim kućama u istorijskoj razmeni špijuna koju su obavili Vašington i Moskva dočekali su lično predsednici, Džozef Bajden i Vladimir Putin. Već i sama ta činjenica kazuje kakav je značaj dat celom događaju.

Operacija oslobađanja koja je, po nekim tvrdnjama, trajala čak 18 meseci, okončana je za nekoliko sati. Konačna odluka pala je onoga časa kada su nadležni u Moskvi i Vašingtonu stavili svoje potpise na neophodne dokumente čiji sadržaj se, za sada, ne pušta u javnost. Vredi ipak napomenuti da su se na spisku onih koji su mogli da odahnu našli: Ivan Gerškovič, novinar „Volstrit džornala”, bivši marinac Pol Vilan, opozicionari Vladimir Kara-Murza, Ilja Jašin, Vadim Krasikov, osuđen u Nemačkoj zbog ubistva. Dakle reč je o licima o čijoj sudbini je zapadna javnost redovno izveštavana tokom proteklih meseci. Tu je i Riko Kriger, osuđen u Belorusiji na smrt zbog zločina koji je počinio, ali kojeg je predsednik Aleksandar Lukašenko pomilovao u poslednji čas.

Razmena zatočenika nije retka stvar u odnosima velikih, pa i sukobljenih strana. Ono što se desilo prekjuče međutim privuklo je pažnju celog sveta. Ipak, radilo se o najvećoj takvoj akciji još od vremena hladnog rata. Takođe, dešavanjima na aerodromu u Ankari nisu obuhvaćeni samo klasični špijuni. Bilo je tu i novinara, političkih aktivista, sportista, pa i dvoje dece. I svi oni pristigli su u Tursku iz Rusije, SAD, Norveške, Poljske, Slovenije, Nemačke.

Društvene mreže i mediji su sa velikim nestrpljenjem čekali čas primopredaje, mada isti, iz bezbednosnih razloga, nigde nije pominjan. U skladu sa tim bile su i reakcije. Naravno, svi učesnici događaja u Ankari, posebno oni koji su se u kritičnom trenutku našli na aerodromu, stavljeni su u kontekst dnevne politike. Internet je preplavljen porukama podrške ili razočaranja, pitanja ko je u svemu učestvovao, koliko je sve koštalo, ko je bio nadležan da odobri razmenu, zašto su njome obuhvaćeni baš ti ljudi, a ne neki drugi...

Ono što je ključno svakako je saznanje da i u trenucima najvećeg sukobljavanja dve strane imaju način da međusobno razmenjuju neophodne informacije i da u skladu sa njima deluju. Ako ništa drugo, to uliva barem neku nadu da komunikacija nije prekinuta. Naprotiv. „Ovakve stvari najbolje se rešavaju u tišini”, opšti je zaključak.

Prema saopštenjima iz američke Bele kuće, bila je ovo najdelikatnija razmena zatočenika u rusko-američkoj istoriji i ocenjena je od strane Džozefa Bajdena kao „trijumf diplomatije”. Slično zadovoljstvo je iskazao i njegov ruski kolega Vladimir Putin. Nemački kancelar Olaf Šolc bio je takođe jasan: „Bila je ovo prava odluka. I ukoliko je iko imao sumnje u njenu ispravnost, morao je da se razuveri nakon razgovora sa oslobođenima.”

Naravno, obaveza svake države je da, ukoliko može, vrati u domovinu sve one koje je poslala da rade posao u inostranstvu, a koji nije uvek u skladu sa interesima tamošnjih domaćina. Uostalom ruski predsednika se o tome odlučno izjasnio u više navrata. Ali, postavlja se pitanje da li ta „zaštita” na koju računaju oni koji se upuštaju u špijunske i slične igre uvek funkcioniše. Otud i dilema ko je sve spreman da se odluči na rizik. Ili, još suptilnije, da li bi i onima kojima špijunaža ne pada na pamet mogli da zatraže slične povlastice. Jer to bi svakako otvorilo vrata za najrazličitije manipulacije, pa i uplitanje država u poslove koji su sa druge strane onoga što standardno definišemo kao – zakon.

Razmenu zatočenika pozdravili su i oni koji u ovu operaciju ni na koji način nisu bili umešani. Jer ovo je jedan od retkih pozitivnih događaja koji potresaju svet još od početka 2022, kada je počeo rat u Ukrajini, a koji je potom našao svoj pandan i na Bliskom istoku. Iako „svetlo u tunelu” nije zasijalo onom snagom koju bi svi voleli da vide, svetska javnost je ohrabrena.

Svima je jasno da držanje zatočenih po zatvorima ne bi rešilo nijedan konkretan problem na terenu. Naravno, ukoliko se u to ne računaju oni koji su pravosnažno osuđeni za ubistvo. Špijuna i tajnih agenata, kao i glasnogovornika mržnje uvek će biti. Razmena u Ankari trebalo je da ukaže na drugu stvar, a to je da mešanje ljudi koje je država poslala na zadatak i onih koji su dokazani kriminalci nikako ne može da da valjan rezultat. U ovom trenutku, nažalost, okolnosti su bile upravo takve.

„Talačka diplomatija” kako je neki nazivaju, nije izmišljotina ovoga veka. Korišćena je u svim vremenima, tokom pravih ratova, pa i onog hladnog. Takođe, jasno je da nijedna strana neće odustati od aktivnosti vezanih za zadiranje u tajne suparnika. Događaj u Ankari ostaće kao sjajna tema za neke akcione filmove i romane, ali deluje i osvešćujuće. Kako za one koji veruju da su svemoćni, tako i za najširu javnost.