Karijera duga 34.000 milja pod morem

Moji pohodi dubinama su se odvijali od Otranta do Tršćanskog zaliva u vremenu od 1971. do 1986. godine, kada smo često prelazili te relacije tragajući za „neprijateljskim” brodovima. Jednom prilikom smo demonstrirali torpedni napad na brod „Galeb” na čijoj palubi je vojni vrh posmatrao približavanje torpeda, naravno ‒ školskog, sa podešenom dubinom da prođe ispod broda i da ga svi posmatrači nagnuti preko palube jasno vide. Po kodu profesije znali smo sve detalje kanala, prolaza i uvala, kako unutrašnjih tako i spoljnih podvodnih toponima, moguće interesantnih potencijalnim agresorima. Teško je opisati doživljaj kada podmornica leži na dnu dok su iznad nas prolazili razarači i nosači aviona, seća se Milan Komar, pukovnik u penziji, autor knjige „Jednom podmorničar...”

Rođen je u Sečnju 1947. godine, završio je gimnaziju u Zrenjaninu i tada nije razmišljao o morskim dubinama.

„Moje detinjstvo je bilo očarano svemirom, beskonačnosti neba... Kako pedesetih nije bilo dostupne televizije, o kosmosu sam saznavao putem radija u roditeljskoj kući i sa stranica „Politike” koja je neizostavno bila svaki dan u očevim rukama. A onda neka vrsta avanturizma odnese nas nekoliko iz gimnazije u Mornaričku akademiju u Pulu. Kratak boravak na površinskom ratnom brodu nije mi „legao”, tako da tražeći nešto „dubinski ozbiljnije” obreh se na testiranju za podmorničara, savladah to i evo kopče s dubinama i danas nakon pola veka”, objašnjava Komar.

Seća se da je njega i kolegu novajliju na prvom ronjenju komandant podmornice „častio” odlaskom na dubinu sto metara, možda i zato da nam proveri ponašanje i hrabrost, dok su njihovi pogledi bili uprti u dubinomere.

„Gledajući sigurnost posade u fazi zaronjavanja, pitao sam se hoćemo li nas dvojica ikada biti tako prisebni, stručni i sigurni u sebe. Godinama sticano znanje i iskustvo doveli su nas do nivoa superiornih aktera zaronjavanja ili izronjavanja, a u nas su s poštovanjem gledali mlađi i novi članovi posada”, kaže Komar.

Na dužim podvodnim misijama se, kaže sagovornik „Politike”, ulazi u procenu svakoga pojedinačno. Tipični zadaci od četiri do pet dana pod vodom su najbolji test za kandidata za svaku specijalnost, pa i ceo kolektiv.

„Išlo se na zadatke u trajanju 10, 12 ili 14 dana, kombinujući sve moguće situacije pod vodom i nad vodom u različitim rejonima, vremenskim uslovima i karakteru vežbi s drugim snagama. Bilo je i situacija da članu posade umre otac ili se porodi supruga a da ovi to saznaju tek po uplovljavanju u bazu”, objašnjava Komar specifičnosti života „ljudi iz dubina”.

Podmorničarstvo Kraljevine SHS je počelo u Tivtu 1928, kasnije su jugoslovenske baze bile Pula i Split. Na kraju opet Tivat gde se sve i završilo u vreme Državne zajednice Srbije i Crne Gore 2005, ukidanjem 88. flotile podmornica.

„U periodu SFRJ, od 1963. do 1992. godine, imali smo 13 podmornica (dve izgrađene u Puli i 11 u Splitu), a u momentu državne kataklizme 1991. pet velikih i šest malih. Na godišnjim proverama borbene gotovosti, takozvanim krstarenjima, išlo se na desetodnevne misije kombinovane s dejstvima drugih snaga. Što se dubina tiče, važna je takozvana radna dubina, a to je ona na koju podmornica može ići neograničen broj puta sa zadržavanjem po potrebi. One su bile za naše podmornice: klasa 821 – 160 metara, klasa 831 – 270 metara, klasa 911 – 105 metara. Rekord našeg podmorničarstva je ostvarila 831 na 317 metara, a moj rekord je 303 metra dostignut na objektu 832”, objašnjava Komar.

Njegova karijera na podmornicama duga 15 godina (četiri godine pomoćnik i šest godina glavni inženjer, zatim i pet godina na mestu štabnog specijaliste za mašinsku tehniku) spada u impresivnije. Naš sagovornik je vodio preciznu evidenciju, jedinstvenu među kolegama, koja kaže da je pod vodom proveo 6.800 sati uz pređeni put od 34.000 nautičkih milja. Službovao je u Splitu, Tivtu i Beogradu.

„Posle aktivne podmorničke službe premešten sam u Mornaričku upravu upravo u vreme pripreme za projektovanje nove veće podmornice, što je trebalo da bude najveći eksportni uspeh vojnoprivrednog kompleksa zemlje, ali se nažalost dogodila 1991. godina i sve je propalo. U zadnjoj deceniji 20. veka ništa vredno nije učinjeno za spas Ratne mornarice, gašenje podmorničarstva se naziralo”, kaže Komar.

Udruženje „Podmorničar Srbija”, čiji je član, izdavač njegove knjige, okuplja stotinak veterana dubina i poštovalaca podmorničarstva. U bliskom kontaktu su sa sličnim udruženjima iz Tivta, Pule i Pivke. Na nekadašnjem jugoslovenskom Jadranu nijedna zemlja danas nema podmornice, ali ostaje sećanje na vremena kada je bilo volje i stručnosti da se one grade i koriste.