Obnova Ukrajine bolji posao od ratovanja

„Ukrajina bi mogla da bude najbogatija država u Evropi. Tamo leže minerali i ostale prirodne sirovine vredne 10‒12 hiljada milijardi dolara. Ukoliko bi im pomogli, stekli bismo poslovnog partnera o kakvom možemo samo da sanjamo”, izjavio je nedavno Lindzi Grejem, američki senator iz Južne Karoline. „To bogatstvo kritičnih sirovina moralo bi biti korišćeno od strane Ukrajine i Zapada, a ne da padne u ruke Vladimira Putina ili Kineza”, zaključio je.

Odavno je potvrđeno da obnova ratom opustošenih teritorija donosi veću korist čak i od zarade koju omogućuje proizvodnja i prodaja svakojakog naoružanja potrošenog na frontu. Najbolji primer za to mogli smo da vidimo kroz sudbinu nekadašnje Zapadne Nemačke. A Ukrajina u kojoj oružje nije utihnulo još od prvih meseci 2022. druga je po veličini država u Evropi i ovde će, kada zavlada mir, zaista imati šta da se radi. A radiće, prevashodno – pobednik.

Sukob u bivšoj sovjetskoj republici teško je porediti sa onima vođenim u proteklim vekovima na evropskom kontinentu. Munjeviti razvoj tehnologije to ne dozvoljava. Jer, danas se pod obnovom ne podrazumeva samo restauracija gradova i komunikacija ili povratak raseljenog stanovništva već, prevashodno, početak korišćenja i onih dobara koja su do sada bila nedostupna, upravo zbog tehnoloških manjkavosti. O tome govori senator Grejem, ubeđen da sva svetska blaga, barem u izvesnoj meri, obavezno pripadaju Americi.

Ukrajinski rat tako pokazuje svoje pravo lice. Stradanja stotina hiljada vojnika i civila, sa obe sukobljene strane, samo je statistički podatak. Ono što je skriveno pod zemljom, a to se nalazi upravo na teritorijama pod borbom, samim Ukrajincima ne bi donelo sreću. Za „oživljavanje” svog tog blaga potrebna su strana ulaganja, a njih mogu da obezbede samo „veliki”. Pre svih SAD, Rusija i Kina. Potencijalna dobit je dovoljan razlog za upotrebu pešadije, artiljerije i vazduhoplova. Pa ko duže izdrži.

Američki predsednički kandidat Donald Tramp tvrdi da će ukoliko pobedi na predstojećim izborima, dramu u zemlji Volodimira Zelenskog rešiti u kratkom roku. Ne zato što misli da je Amerikancima dosta ratovanja, već vodeći se jednostavnom logikom po kojoj nastavak sukoba samo odlaže iskorišćavanje ukrajinskog bogatstva. Po njemu, bolje je ponešto podeliti sa arhiprotivnikom Rusijom, nego sve izgubiti. Njegovi oponenti, vodeći se prevaziđenim shvatanjem o globalnoj moći SAD, i dalje „glancaju oružje”.

Da li to znači da Ukrajincima predstoji faza tzv. neoliberalizma, možda i najsurovijeg oblika kapitalizma. Jer sve ono što su žitelji ove evropske zemlje stvarali kroz vekove postojanja Carske Rusije i potonjeg Sovjetskog Saveza moglo bi sada da padne u ruke bogatih pojedinaca ili međunacionalnih kompanija spremnih da kontrolišu sve – od proizvodnog procesa i potrošnje do ličnih života običnih radnika. Susedna Rusija je kroz to prošla u periodu po raspadu SSSR-a ali je uspela da očuva svoje proizvodne i prirodne kapacitete. Ukrajini takva prilika teško da će biti pružena.

Pri tome vladari u Kijevu nemaju mnogo slobodnog prostora. Država koju vode pretvorena je u bojište. Broj stanovnika je smanjen za četvrtinu, proizvodnja jedva uspeva da pokrije dnevne potrebe, zaduženost je ogromna, prosečna plata najniža u Evropi... Da bi zemlja ponovo stala na sopstvene noge biće neophodna ogromna ulaganja. Međunarodna zajednica nije više spremna da glumi humanitarnu organizaciju. Dakle, stvar će morati u svoje ruke da preuzmu finansijski najmoćniji. Kako rekosmo, američki senator Lindzi Grejem smatra da je upravo njegova zemlja bogom dana da Ukrajincima vrati „život dostojan čoveka”. Iako se njegova država po tom pitanju nije do sada dokazala ni na jednoj tački na zemaljskoj kugli.

Možda je to razlog što rat još uvek traje. SAD nemaju ni vojnu ni finansijsku snagu da ga okončaju onako kako bi njima išlo u prilog. Sve ozbiljnije oslanjanje na Evropu, pa i najava izlaska iz ukrajinske priče i samog NATO-a, jasno kazuju da su se u vašingtonskim krugovima i na Volstritu malo zatrčali. Kao i da nisu ozbiljno pogledali na druge strane sveta, pre svih na Kinu, Indiju, arapske zemlje, pa i samu Rusiju.

Upravo stoga ostaje tvrdnja da će rat u Ukrajini trajati dok Amerikanci u tome vide bar neku korist. U obnovu opustošene zemlje neće moći da uđu sa onim elanom na koji su računali davne 2014, kao ni sa eventualnim dobitkom. Ispostaviće se, na kraju, da će bolje proći oni koji su sve vreme stajali po strani mudrije razmišljali i čekali svoj trenutak da stupe na scenu. Kako god bilo, obnova Ukrajine, kao unapred rasprodate zemlje, biće posao koji će zahtevati mnogo usaglašavanja budućih obnovitelja. A samim građanima kako se zalomi.