Specifična atmosfera Sarajeva

Specijalno za „Politiku”
Sarajevo – Najveća džez manifestacija u Bosni i Hercegovini, 12. po redu „Jazz Fest Sarajevo” održana je od 5. do 9. novembra. Festival je nastao na zgarištu građanskog rata, u jesen 1997. godine, u glavi i srcu Edina Zubčevića, velikog zaljubljenika u džez. Startovao je oprezno, u sredini koja tek što je počela da se vraća normalnom životu, i u gradu koji po džezu nikad ranije nije bio prepoznatljiv. To je značilo da je Zubčević na sebe preuzeo zadatak sa veoma neizvesnim ishodom. Posle dobrog prijema uvodnih izdanja sa poznatim stvaraocima sa Balkana, program se pojačavao, prvo dominantno predstavljajući evropsku elitu, a potom i najkreativnije američke džez snage.

Zapažen status među evropskim džez smotrama festival je obezbedio na dva načina. Prvo – istančani ukus Edina Zubčevića, otvorenost za različita stremljenja i perfektno poznavanje savremene scene čine ovaj festival referentnim prikazom značajnih džez fenomena ovog doba, kao i manifestacijom koja privlači publiku drugačijeg ukusa ujedinjavajući je u sveobuhvatnoj ideji modernog džeza. Drugo – specifična atmosfera koju Sarajevo pruža, u prvim godinama determinisana ratnim strahotama, a danas obojena starim šmekom Baš-čaršije, doprinosi da se gosti osete uzvišeno, pruže maksimum, a onda daleko pronose glas o festivalu i rado mu se vraćaju.

Sa četiri koncertna prostora, grad tokom nekoliko dana novembra zaista živi džez život. Programi se ne preklapaju, tako da grupe džez afisinadosa šetaju sa mesta na mesto od 18 sati do duboko u noć. Stiče se utisak da većina posetilaca na koncerte ide „na slepo”, verujući da će im organizatori ponuditi intrigantan program.Utoliko su i diskusije o onom čemu su prisustvovali zanimljivije.

Ovogodišnji festival otvorila je Dajen Rivs, pretvarajući promociju novog albuma u slavlje zbog trijumfa Baraka Obame na američkim izborima. Ceo bend je bio prisutan i na prijemu u izbornoj noći, na koji je Rivsova došla u majici sa likom budućeg pobednika, upadljivo odudarajući od imidža drugih gostiju. Pijanista Bred Meldau je izveo potpuno nov program, koji njegov trio usvirava pred snimanje sledećeg albuma. Poslastica njihovog nastupa bila je fascinantna obrada numere „Something Good”, iz filma „Sound of Music”, koji se ponovo pokazao kao nepresušna inspiracija džezerima (setimo se „My Favorite Things”, „Climb ev`ry Mountain” ili „Edelweiss”). Bred je uveo nežnu, skoro dečju temu, iza koje su basista Lari Grenadir i bubnjar Džef Balard znali da odgovore adekvatnim pomeranjima u pravcu ozbiljnog, gospelom obojenog džeza.

Bubnjar Manu Kače predstavio je novi album „Playground”, tačno na pola puta između ambijentalnog džeza (za ovu emociju bio je zadužen tandem „hladnih” Norvežana u frontu – trubač Matijas Ejk i saksofonista Tore Brunborg) i pop muzike (Kačeova ranija iskustva). Na glavnoj sceni nastupili su još „Omar Sosa Afreecanos Quartet” (komercijalno, ritmično, ali šteta što nije bilo prilike za ples) i norveška pijanistkinja i pevačica Suzana Valumred (dosadno, sa sumnjivim ukusom u pogledu izbora obrada i neshvatljivo jednoličnim aranžmanima).

U okviru programa „Next Generation” festival je predstavio dva mlada bosanska umetnika koje zanima čitanje sevdalinki rečnikom džeza. Gitarista i pevač Damir Imamović je uspešno stopio dva sveta, pronalazeći jasan džez kontekst u izvođenju tradicionalnog opusa. Suprotno njemu, pevačica Amira Medunjanin kao da je sve vreme bila odsečena od pratećeg sastava. Ona ima fantastičan glas, ali ne poseduje džez jezik.Džez jeu orkestraciji izveden nasilno i neargumentovano i zato bi joj bilo puno bolje da se u budućnosti drži tipičnih narodnih orkestara.

Nastup Britanca Đanga Bejtsa na „solo sceni” bio je prožet humorističkim sekvencama, poput spleta pesama inspirisanih vodom: za „Singing in the Rain” je u tenor hornu dolivao vodu iz flašice, dok ona ne bi adekvatno zagrgutala, a onda bi ostatak popio nazdravljajući. Dan kasnije u okviru istog programa, holandski pijanista Miša Mengelberg je najpre izveo interesantan romantični komad, da bi potom njegov zemljak Han Benink rasturio bubnjeve (i bukvalno) u vrućem svingu, a zatim nastavio sa dekoracijom: stradao je plastični fikus, a opale listove je Benink pokupio da ih teatralno baci po činelama, nagrađen salvama smeha.

Mengelberg i Benink su nastupili i na „strange fruit” sceni, sa trubačem Dejvom Daglasom i kontrabasistom Ernstom Gjerumom: bio je to zvezdani momenat festivala, sa lucidnim Megelbergovim temama koje je Daglas iznosio sa veličanstvenom ekspresivnošću. Prethodno je već Daglas predstavio trio sa violinistom Markom Feldmanom i kontrabasistom Skotom Kolijem – zanimljivost ovog nastupa činilo je sazvučje linija trube i violine, u bojenju improvizacija na dubokim žicama kontrabasa. Najprijatnije iznenađenje festivala predstavljao je energični nastup holandskog trubača Erika Flojmensa, inspirisan Majlsovim sedamdesetim, sa „old fashioned” vibracijama „Fender Rhodes” klavira. Najveću buku napravio je austrijsko/švajcarski trio „Depart”– ina sceni, od žestokog ritma bubnjara Džo Džo Majera, preko razigranog kontrabasa Hajrija Kajciga do Koltrejnom inspirisanog harmonizovanog saksofona Harija Sokala – i u publici, koja se trudila da glasnim ovacijama nadjača snagu iz zvučnika. Jodlovanje za kraj ostaće nam u ušima do sledećeg festivala.