Planina mala, ali naočita

Beograđani Avalu smatraju samo svojom planinom. Svojataju Avalu kao da samo njima pripada i nikome više.

Uzdiže se na šesnaest i po kilometra od Beograda i nalikuje stražaru nad gradom i njegovom okolinom. I mada je visoka samo 511 metara, ova planinica gospodari okolnim talasastim terenom.

Sa bilo koje strane da se prilazi Beogradu, Avala se mora da vidi: ona je neumorni čuvar grada. Imala je simbol u vidu visokog i vitkog TV tornja, podignutog davne 1965. godine, koji je nestao u jednom naletu brzih borbenih aviona 29. aprila 1999. godine. Svima koji su poznavali Avalu, ali i onima koje je put ovuda vodio znali su da bez tog tornja Avala deluje, ne neprimećena, već nekako ogoljena. Nedostajao je toranj.

A onda je doneta značajna odluka: izgradiće se isti takav toranj. Vredne ruke srpskih neimara, iz dana u dan, iz noći u noć, počeli su da ga podižu iz pepela. Njegova obnova je pri kraju. Taj simbol Avale ne samo da je simbol Beograda već je i prepun emocija, noseći sećanja na mnoge mladosti koje su prohujale pod njegovim budnim okom.

Na samom vrhu Avale nalazi se dobro poznat spomenik Neznanom junaku. Njega je izradio vajar Ivan Meštrović. Posvećen je junacima iz Prvog svetskog rata. Njega krase karijatide koje predstavljaju žene u narodnim nošnjama iz svih krajeva bivše SFRJ. Zanimljivo je pomenuti i to da se na tom mestu, na kojem je sada spomenik, nalazio srednjovekovni srpski grad Žrnov, koga su 1442. osvojili Turci. Zvali su ga Avala (na arapskom pregrada ili prepreka, a neko prevodi i kao vidikovac, dobar pogled).

Posle Prvog svetskog rata narod iz okolnih sela je 1922. godine podigao skroman spomenik neznanom junaku pored zidina Žrnova, koji je 1934. uklonjen zajedno sa ostacima srednjovekovnog grada, da bi se na tom mestu podigao reprezentativniji, Meštrovićev.

Nešto niže od ovog spomenika, podignut je još jedan spoemnik posvećen tragično stradalim ruskim veteranima koji su stradali u udesu ruskog aviona 1964. godine.

Avala ne samo da ima spomenike, ima i lepu prirodu: obrasla je četinarskom i listopadnom šumom kao i desetak kilometara obeleženih planinarskih staza i nekoliko kilometara asfaltiranog puta. Sve to ovu planinu nadomak glavnog grada Srbije čini idealnom za šetnju i rekreaciju. Zahvanjujući tome razvijen je i planinski biciklizam, ali i trčanje kao i pešačke ture.

Međutim, zaljubljenici u Avalu, njeni verni prijatelji, koji ovuda krstare uzduž i popreko i poznaju joj dušu, smatraju da joj se ne posvećuje dužna pažnja. I mada je 2007. odlukom grada Beograda i opštine Voždovac, Avala stavljena pod zaštitu države, kao predeo izuzetnih odlika, njeni poštovaoci kažu da je stvarnost drugačija: šuma je sve razređenija, jer se nedozvoljeno krči, a uz šumske puteve nalaze se mini deponije smeća. Ugostiteljski objekti nemaju kanalizaciju, pa tako zagađuju okolinu. Divlja gradnja sve više uzima maha.

Pošto se ponovo pominje obnova skijališta, ljubitelji planine se protive, jer smatraju da bi to uništilo malenu planinu.

Osim automobilom, do Avale se može stići i gradskim prevozom.