Američka tranzicija?

Globalni, omamljujući talas obamanije zapljusnuo je prošle nedelje Srbiju! Vanstandardno politički praćena i gotovo propagandno obeležena u srpskim medijima, završnica američkih predsedničkih izbora spontano je otvorila pitanje: nisu li najnoviji izbori u SAD, komercijalnim interesom televizija i(li) nametnutim interesom spolja, postali, možda, prvi put i kao presedan, i „naši” izbori? Za koje, kao da je bilo vezano neskriveno nastojanje da se podvuku pod svest građana kao da je reč o nečemu domaćem, što je deo nas, o izborima u Srbiji: da navijamo i glasamo (što je tzv. domicilna elita, među ostalim, i činila u organizaciji Ambasade SAD u Beogradu). Da se, i doslovno preko noći ljudi sa ovih prostora ubede da sudbina i civilizacijski habitus Sjedinjenih Država treba da postanu deo našeg identiteta i postojanja. Da svi treba pomalo da postanemo Amerikanci!

Otkud, dakle, kod aktuelne vlasti i medija takav jedan iznenadni, do ovih dana nepoznati, „obama-pomama” plimski udar zanosa i pokušaja identifikacije s američkim izborima i sa jednim od kandidata za predsednika?

Za poznavaoce američke spoljne politike, iza ove „tajne” krije se najprioritetniji dugoročni, istorijski, vitalni nacionalni interes SAD. A on je, od Drugog svetskog rata do danas – očuvanje vodećeg, ili minimum, suvodećeg, statusa i uloge vladajuće globalne supersile koja „ostatak” sveta oblikuje vojnom, ekonomsko-finansijskom, naučnotehnološkom, medijskom i propagandno-ideološkom silom prema sopstvenim interesima, potrebama i vrednostima.

Ma koliko vojno superiorne, SAD u realizaciji ove svoje planetarne, civilizacijske misije imaju, kao jednu od konstanti, potrebu za stalnom, makar i simboličnom, javnom podrškom ovakvoj svojoj politici i akcijama širom sveta. Potreba za podrškom, kao što je slučaj danas, izrazito se uvećava i prerasta u tihi vapaj kada se amalgamiraju jedan već izgubljeni rat i jedna dovedena u pitanje temeljna egzistencijalna filozofija sistema. SAD nisu mogle, niti danas mogu da vode ratove, a još manje dobitničke, bez podrške političkih, ideoloških, resursnih saveznika i prijatelja, demokratskih ili diktatorskih, svejedno. Pri tome, specifičnu težinu i dragocenost ima podrška malih, od SAD zavisnih i poluvazalnih zemalja, dojučerašnjih žrtava ratne, militarističke međunarodne politike SAD (poznati fenomen „identifikacije sa agresorom”). Podrška velikih saveznika iz natovsko-trilateralne zajednice nekadašnjeg „slobodnog sveta” za SAD je najvažnija i podrazumeva se po sebi.

Bez takve obezbeđene permanentne podrške, SAD bi bile u opasnosti da, kao svetski „svetionik i bastion demokratije” budu dovedene u blisku vezu s klasičnim evropskim totalitarizmima 20. veka. Faktor podrške prisutan je u svim većim ratovima koje su SAD vodile od završetka Drugog svetskog rata: u korejskom i vijetnamskom, koji su se dešavali u međunarodnom poretku i epohi bipolarizma i hladnog rata sa Sovjetskim Savezom; u prvom Zalivskom ratu protiv Iraka, u ratu protiv Srbije (SRJ) i u, danas aktuelnom, drugom ratu protiv Iraka i u ratu u Avganistanu, u postbipolarnom, poretku američkog unipolarizma i u najnovijoj eri novog multipolarizma koja je u formiranju.

Novoizabrani šef SAD ima pred sobom zadatak i globalnu odgovornost tipa „nemoguće misije”. U izvesnom smislu, Barak Obama je „plebiscitarno” izabrani planetarni lider-demokrata. Prvi put u istoriji jedan američki predsednički kandidat je entuzijastički „sa nadom” u bolje SAD „biran” i od „ostatka sveta”. Za spoljnu, tj. globalnu međunarodnu politiku SAD, on će „odgovarati” svojim brojnim simpatizerima i „glasačima” ne samo u Americi već i širom planete, u danas daleko rasprostranjenijem i kompleksnijem „slobodnom svetu” demokratije od onog koji je zatekao Džon Kenedi 1960. godine kada je ušao u Belu kuću. I Amerikanci i svet žele da predsednika Obamu vide kao lidera-mirotvorca i čoveka dijaloga kakvim se kao kandidat predstavio. Zasićenje američkom unilateralnom ratničkom politikom sile dostiglo je, izgleda, za SAD i unutrašnju i međunarodnu kritičnu masu promene.

Jednostavno rečeno, „nemoguća misija” novog američkog i „našeg” predsednika SAD mogla bi biti u nastojanju da zadrži i unapredi dominantnu globalnu lidersku poziciju, ulogu, demokratski kapacitet i autoritet Sjedinjenih Država kao supersile za 21. vek („benevolentna hegemonija”) – bez rata i bez nasilja, „tvrde moći”, odnosno da SAD uvede u „tranziciju” – od rata ka dijalogu i stabilnosti. Od autoriteta vojne sile i arogancije, ka sili i „aroganciji” demokratskog autoriteta u svetskim odnosima. Svojevremeno je Kenedi na svom početku postavio za cilj – „nove granice” (new frontiers) za „slobodni svet”. Misija Obame, ako se između njih dvojice rađa analogija, neuporedivo je teža, složenija i opasnija. Nada, retorički i deklarativno tako prisutna kao slogan-vodilja u njegovoj izbornoj kampanji, biće mu, bez sumnje, i te kako potrebna u godinama predsednikovanja.

Naučni savetnik u Institutu 
za evropske studije u Beogradu