Celer među knjigama

Razni su, manje ili više uspešni, načini na koji Radio-televizija Srbije obeležava pola veka svog postojanja. U ponedeljak, 10. novembra, koji je nekad slavljen kao Dan ustanove, zgodno se zgodilo da u „Trezoru” gostuje osoba koja je svih tih pet decenija bila saradnik kuće. Sećanja Dejana Đurovića, glumca, spikera, voditelja, a još više primeri, u odlomcima, njegovog pedesetogodišnjeg angažmana budili su nostalgiju za vremenom dobre televizije – i lepog govora.

Bili su u toj nisci razgaljujući „Neven”, očaravajući „Opstanak”, simpatična obrazovna emisija „Kako ćemo, lako ćemo” u kojoj se podsećalo na važnost „skupih” srpskih reči „molim”, „izvolite”, „izvinite”, „hvala”, dugovečni magazin „Subotom uveče” kao ekskluzivni prostor umetničke muzike... Uzbudljivo je bilo gledati kako jedno lepo mladalačko lice sazreva, kako se fino menja i otmeno stari – no slušanje jednog nepromenljivo svežeg, toplog, kultivisanog, melodičnog i u dikciji savršeno postavljenog glasa ono je što posebno pobuđuje žal za prošlim TV vremenima.

Nema danas takvih glasova i takvog govora, ili ga je sve manje. Nema lektora koji će da ispravljaju lokalne akcente, da poučavaju logičkoj liniji razvijanja rečenice, da proteruju nepravilnosti u izgovoru stranih naziva. Otud – odsustvo uzoritog govorenja koje poštuje jezička pravila. Otud – teško razumevanje pojedinih informacija saopštavanih zbrzano, ili pevljivo, ili s „progutanim” glasovima. Otud – u prevodu filma „Meusa” (umesto Meza), u reklami „Garnijer” (umesto Garnije), u dokumentarnom programu „svakodnevnica” , u sportskim prenosima zbrka oko ličnih imena...

Nedavno je u kvizu „Visoki napon” kao najteže pitanje postavljeno ono o stvarnom autoru jezičkog principa „Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano”. Iako malo Srba zna za Savu Mrkalja, načela koje je od njega preuzeo i potom zvanično uveo Vuk Karadžić drže se, sasvim bukvalno, svi. Pa i kompjuter!

Pokazalo se to baš na RTS-u istog pomenutog ponedeljka , u delu programa koji još herojski, u prepodnevne sate, istrajava u obavezi javnog servisa da obrazuje, pa i da brani jezik, u emisiji Školske redakcije „Iks i Oks”. Junaci te igrane serije, „vanzemaljci” koji u tajnoj misiji po Beogradu otkrivaju zamke srpskog jezika, pronašli su još jednu posledicu zavrzlame sa dva pisma. „Prevođenje” s jednog na drugo zbunilo je i „pametnu mašinu”, te je u asortiman jedne velegradske knjižare uvrstila i „celer”. Istina, s pridevom „bes”. A bio je to zapravo bestseler koga je, pri prebacivanju s latinice na ćirilicu, kompjuter pročitao, kako drugačije nego mehanički.

I stvori se povrće među knjigama! Zabavno za školarce, upečatljivo za programere. A za slavljenika, RTS, dobar povod da se na još više načina pozabavi i jezičkim nedoumicama i brigom o jeziku.

Jer kome, pre svih, ako ne televiziji da se uputi (vapijući) glas za (njegov) spas?!