Sa Gocom do Zelenjaka a onda na kraj sveta

Najlepši deo života provela sam odrastajući u Beogradu, što je u većini slučajeva bilo sjajno, čak i u momentima kada je celokupno društvo imalo romantično odsustvo razuma.

Naš svet je tada izgledao bitno drugačije. Stanovi su se dobijali, a poslovi se nisu gubili. Odgovornost je bila kolektivna, a svojina društvena.

Ne mogu a da se ne zapitam da li su to bile godine u kojima se desilo apsolutno sve.

Bile su to intenzivne godine u znaku rata, maštanja i izgradnji mog karaktera. Gomili krasta po kolenima od očigledno previše sati provedenih u igri dok „Fanki dži“ izbacuje hitove tipa "Gromovi udrite". Godine u kojima smo mi, deca iz komšiluka, ušli u ozbiljnu lovu sakupljajući od vrata do vrata dobrovoljne priloge za vakcinaciju pasa lutalica koje smo čuvali.

Profit je bio zajednički i odlazio na gomilu rafinisanog šećera iz Pekabete u obliku „mega” sladoleda.

To su bile i godine kada me je Goca Uzelac, starija devojčica iz kraja, nagovorila da uđemo u 75-icu i odemo u grad. Sa svakom sledećom stanicom gubio se i moj osećaj za poznato, i srce mi je ubrzano lupalo. Nikada neću zaboraviti taj osećaj kada smo dospele do poslednje stanice i našle se same u gradu. Mislim da sam baš tog dana odrasla.

Na stranu batine koje sam dobila po povratku kući, kao i razočaranje mojih roditelja uzrokovano osećajem trenutne bespomoćnosti. Kasnije u životu, kao očigledna miljenica Boga, znala sam da zaista mogu sve što poželim.

Kad sam mogla sa Gocom do Zelenjaka, zašto ne bih mogla i na kraj sveta! I jesam.

Jednom sam na poklon dobila „guči” torbu od nekoga kome to nije mnogo značilo. Nije to bio poklon za rođendan, ni za godišnjicu. Bio je to poklon tek onako. Iz neke evropske prestonice ili možda sa nekog aerodroma. Poklon iz među prostora, gde se depresija anestezira poklonima. Čari kapitalizma.

U torbu sam gledala kao u neki poseban objekat jer mi je predstavljala neki svet koji je veći i lepši od beogradskog. Nije bila od šanera i bila je prava, a sa mnom je ponosno putovala u sedamdeset petici.

Danas živim u gradu gde mogu svaki dan da idem na plažu. U mojoj ulici je red palmi, neke su jako visoke dok su druge zakržljale u razvoju, ali ih volim podjednako. One su moj podsetnik da se snovi ostvaruju.

Za život zarađujem sarađujući sa najpoznatijim brendovima na svetu, a „guči“ je jedan od njih. Da li sam zamišljala da će sve izgledati baš ovako? Nisam.

Kad god čitam knjigu u kojoj se spominje park momentalno se u mislima nađem u parku preko puta Kalenić pijace. Živeli smo tamo u jednom delu mog detinjstva. Trnskoj ulici to je bio najbliži park.

Volela bih da opet imam šest godina i da sa tatom odem na Kalenić pijacu nedeljom, kada se prodaju kućni ljubimci na pločnicima. Sve bih ih oslobodila iz prokislih kutija dok niko ne gleda. Možda bih jedino zadržala malog sivog zeca.

Sećam se kako smo stajali ispred zgrade i čekali mladu da izađe. Trubači su već bili znojavi trudeći se iz petnih žila da razvesele goste i zarade bakšiš. Trubači su dobri ljudi jer je teško zarađivati za život tako što proživljavaš tuđe sreće i tuge.

Sonja je izašla sa ocem pod ruku. Sonjin otac je policajac u penziji. Imao je četvoro dece i sitnu ženu. I dalje je velika misterija kako je tako sitna rodila i podigla četvoro izvršnih ljudi koje je trebalo sve zaštititi.

On je bio jedan od onih što ne veruje nikome. Kada sam se selila u inostranstvo, mislio je da će neko da me kidnapuje u velikom belom svetu i savetovao me da se čuvam.

Čula sam da nas je napustio pre par godina. Ova slika, tu ispred ulaza, dok predaje ćerku svatovima, u mojoj glavi je ona po kojoj ga najsnažnije pamtim. Iako ta slika postoji samo tu u mom sećanju, za ostale se nikada nije ni desila. Taj mali trenutak je bio nekako veličanstven. Ali i bolan. Da li se ovako završava mladost? Kada Sonjin tata postane samo običan čovek od krvi i mesa, a Sonja nečija supruga.

Bilo je povrh svega zbunjujuće, jer jedina misao koju sam imala u tom momentu jeste: "Ja nikada ovo neću doživeti." Nije to bilo zato što nemam oca. Nisam se u tom momentu čak ni setila da moj tata nije živ. Svi očevi sveta bili su moji očevi tog dana.

Naime, po mene ne mogu da dođu svatovi i da me odvedu jer tu godinama više ne živim.

Moja mladost nije prekinuta udajom. Ta spoznaja mi je pala kao završen letnji raspust. Kao tegla prazne „nutele”. Bar se neću ugojiti.

Pravim jako lepe fotografije. Imam ih dosta sa te svadbe. Posmatrač bi rekao: "Kakav fenomenalan život ovi ljudi žive! Koliko su srećni.”  Ali na svim mojim slikama uvek neko nedostaje.

Putujem ekonomskom klasom. Avion je polu prazan. Gospođa u redu pored mene drži podignute noge i razgovara sa ženom u redu ispred. Pitala sam se da li ima proširene vene? U krilu joj je stajao tabloid koji je izveštavao o tome šta javno mnjenje kaže o veličini grudi drugorazredne pevačice.

Razgovor između dve žene je tekao: „Koliko su dugo tamo? Da li živi u stanu ili u kući? Da li u kući žive samo njih troje? Koliko plaćaju kiriju?“

Saznala sam potom da njeni plaćaju stan 10,000 evra mesečno i da žive u 504 kvadrata. U cenu je uračunato čišćenje dva puta nedeljno. Saznala sam i to da će joj sledeće putovanje biti Egipat, zatim Soko Banja pa će potom otići na Kopaonik. Rekla je da u Beogradu neće biti do oktobra.

I nije joj baš neki plan da se u oktobru vrati za Beograd jer bi  Beograd u oktobru mogao da je rasplače.

Do Dubaija nas je delilo još 3 sata i 53 minuta. Trenutno smo se nalazili iznad nekog mesta na severu Turske gde verovatno ne živi niko ko zna kako je uzbudljivo kupiti prve jagode u sezoni na Kaleniću po ceni od 450 dinara.

Moram da ustanem rano. Džej više nije živ. Sama sam, uvek tako sama. Prvi sneg, mokre noge u autobusu do škole. Osećam hladnoću drvenog sedišta u gradskom prevozu krajem novembra i miris doručka na dan Božića. Beograd me danas boli kao neostvarena ljubav.

Tonem u san.

Jovana Stojanović