Perišićeva: Sad sam sve­sna uspe­ha

Mo­žda i zvu­či kao fra­za, ali u ovom slu­ča­ju ni­je, sre­bro na oko vra­ta Alek­san­dre Pe­ri­šić si­ja za­i­sta kao zla­to. Mla­da srp­ska te­kvon­dist­ki­nja je do­šla u Pa­riz da ostva­ri svoj san i po­ku­ša da osvo­ji me­da­lju na Olim­pij­skim igra­ma.

I us­pe­la je u to­me, a po­red me­da­lje osvo­ji­la je i sr­ca svih na­vi­ja­ča, jer su­ze ra­do­sni­ce po­sle pla­sma­na u fi­na­le ni­su ni­kog osta­vi­le rav­no­du­šnim, kao ni one po­sle iz­gu­blje­nog fi­na­la, kad ni­je mo­gla da sa­kri­je tu­gu i raz­o­ča­re­nje. A, ne­ma ni po­tre­be, jer se sa pr­vih Olim­pij­skih iga­ra vra­ća ku­ći sa od­lič­jem, me­da­ljom u ko­ju je ve­ro­va­la i sa­nja­la či­tav ži­vot.

– Dra­go mi je što sam osvo­ji­la još jed­nu me­da­lju za Sr­bi­ju, ali mi je kri­vo što ona ni­je zlat­na. Na­dam se da je ovo lep po­če­tak i da ću u Los An­đe­le­su ja­če si­ja­ti. Tre­ba da se po­no­sim, ali ni­sam baš sreć­na jer znam za­što sam do­šla ov­de – bi­le su pr­ve re­či Alek­san­dre Pe­ri­šić po­sle osva­ja­nja me­da­lje.

Ipak, dan po­sle pre­spa­va­ne no­ći i mno­go­broj­nih če­stit­ki ko­je su sti­gle na nje­nu adre­su, Pe­ri­ši­će­va je re­kla:

–Tek sad sam sve­sna sve­ga, tek sad mi je ja­sno šta sam ura­di­la i ko­li­ko je uspeh ve­li­ki. Sreć­na sam, za­i­sta je­sam.

Ko­ja bor­ba je bi­la naj­te­ža?

–  Pr­va! De­fi­ni­tiv­no ta pr­va jer ni­sam zna­la šta me če­ka, ka­ko sve funk­ci­o­ni­še, tre­ma je bi­la pri­sut­na, pa sam ima­la po­zi­tiv­nu tre­mu. Po­sle je sve bi­lo lak­še.

U olim­pij­skom se­lu su Vas do­če­ka­le ko­le­ge sa mu­zi­kom i tor­tom?

– To ni­sam oče­ki­va­la, baš su me iz­ne­na­di­li i ni­sam zna­la ka­ko da re­a­gu­jem. In­stik­tiv­no sam se okre­nu­la da iza­đem, ali sam se br­zo sa­bra­la. Tek on­da sam shva­ti­la zna­čaj sve­ga što sam ura­di­la.

Pre sve­ga če­ti­ri go­di­ne mla­da Be­o­gra­đan­ka je bi­la na pre­kret­ni­ci, ma­lo je ne­do­sta­ja­lo da okon­ča ka­ri­je­ru i za­u­vek osta­vi naj­ve­ću lju­bav.  Na­i­me, Alek­san­dra je ima­la te­šku po­vre­du ko­le­na i nje­na ka­ri­je­ra je vi­si­la o kon­cu, po­što je du­go mo­ra­la da bu­de van bo­ri­li­šta.

– Sa­mo iz raz­lo­ga što vo­lim sport i ovo što ra­dim ni­sam od­u­sta­la, ali mi je tih go­di­nu da­na bi­lo pa­kle­no. Mo­ra­la sam da se­dim, ni­šta ne ra­dim, opo­ra­vljam se i gle­dam dru­ge ka­ko se ra­du­ju me­da­lja­ma. Ni­sam že­le­la da od­u­sta­nem, ovo je moj ži­vot.

Kad se opo­ra­vi­la po­sle mu­ko­trp­nih te­ra­pi­ja, mla­da te­kvon­dist­ki­nja je od­lu­či­la da na baš de­snoj no­zi is­te­to­vi­ra re­če­ni­cu “bol ko­ju ose­ćaš da­nas je sna­ga ko­ju ćeš ose­ća­ti su­tra”.

Ne­du­go po­sle to­ga, Alek­san­dra je po­sta­la vi­ce­šam­pi­on­ka sve­ta, a po­tom je osvo­ji­la i dve bron­za­ne me­da­lje na Evrop­skim pr­ven­stvi­ma. Ina­če, te­kvon­do­om je po­če­la da se ba­vi sa sve­ga če­ti­ri go­di­ne kad je do­šla u klub Azi­ja i upo­zna­la Pe­tru Bu­ta­lo Ko­va­čić, ko­ja je i da­nas njen tre­ner. Njih dve ne kri­ju da ima­ju po­seb­nu ve­zu, da se sjaj­no raz­u­me­ju i do­pu­nju­ju.

Od dr­ža­ve 100.000 evra

Po­red sre­br­ne me­da­lje, Alek­san­dra Pe­ri­šić će od dr­ža­ve do­bi­ti i 100.000 evra ko­je sle­du­ju sva­ko­me ko osvo­ji ovo od­lič­je u Pa­ri­zu, pro­pi­sa­la je ne­dav­no Vla­da Sr­bi­je.

Osva­ja­či­ma zla­ta će ići 200.000 evra, dok će bron­za­no od­lič­je bi­ti vred­no­va­no 60.000.