Prohujalo s vrućim vetrom

Da kojim čudom nestane ova zemlja, a sačuvaju se serije Siniše Pavića, po njima bi se rekonstruisali naši životi. Pisao je komedije, ali bi ta istorijska forenzika podsećala na kolektivnu autopsiju. Jer, u svakom od nas čuče Šurda, Srećko Šojić, Giga Moravac, Jataganac ili Bob. I zato, neka se svako pogleda u ogledalo i prepoznaće obrise nekoga od njih. Zbog nekih će se užasnuti, zbog nekih će se nasmejati.

Iako nije previše verovao u Svevišnjeg, ovaj mu se možda poslednji put odužio. Nekoliko dana duva prokleti vruć vetar i zajedno s njim otišao je Siniša Pavić. Svi likovi koje je stvorio stajali su u počasnoj straži dok je najveći srpski i jugoslovenski scenarista putovao u bolji život. I samo on zna da ga tamo čekaju srećni ljudi.

Kako se dogodilo da Hrvat rođen u Sinju, čija je porodica pre Drugog svetskog rata došla u Beograd, postane kralj srpskih serija, kao nacionalni komediograf i psihijatar, koji je toliko dobro provalio naš mentalitet, da mu se, opčinjen njime, potpuno predao i stopio se s nama, ovakvima kakvi smo? Jednom mi je rekao da su svi junaci izronili iz njegovog karaktera i da za svakog drugog ima sasvim dovoljno materijala da postane potencijalno blago – kako za komediju, tako i za dramu.

Danju je Siniša Pavić bio sudija, a noću postajao komediograf. Beležničar i presuditelj sumorne stvarnosti, pretvarao je stvarne ljudske sudbine u vanvremenske, mitske junake, amnestirajući ih u svojim delima, te su po strogoj žanrovskoj matrici njegove serije u biti duboko antižanrovske. To Pavića čini jedinstvenim. Pisao je komedije s nesrećnim krajem.

Mogao je, kao svaki veliki scenarista, da kupi stan u Njujorku, Parizu ili Rimu, makar i na Dedinju, ali je izabrao da živi u Vlasotincu, mestu koje se ne pominje ni u vremenskim prognozama, van je svih tokova i puteva, još južnije od „južne pruge”. To je rodno mesto njegove supruge Ljiljane, koja je snažno uticala na njega, baš kao i varoš s ljutim jelovnikom, egzotičnim dijalektom i živopisnim sudbinama. Dolazio je Siniša leti u Vlasotince. Bila je jedna prelepa bašta i kafana, nasred Vlasine. Svirala se odlična muzika, samo romanse, bez pojačala koja obično rasteruju i ljude i komarce. Tada je upoznao Šurdu.

Usred pesme, došao je Žika Bidža, čuveni berberin koji je pre toga pojeo 10 ćevapa i popio dovoljno špricera da bi hrabro uzeo mikrofon od pevačice i počeo da peva. I pevao je odlično, a Siniša je čuo ono što ostali nisu. U Bidži je tinjao žal što nije pevač, nego mora, eto, da brije ljude. To je priča o čoveku koji veruje da ima širi potencijal, da mu je posao, jednostavno, tesan i da želi da iskoči iz tesne kože.

Bio je on sjajan berberin, niko nije sumnjao u to, niti je iz njegove berbernice iko ikada izašao krvav. Ali Bidža je i te večeri snevao svoj san. Bio je pevač, kozer i pripovedač. Kod njega se dolazilo ne samo da bi se čovek obrijao, nego da bi slušao njegove izmišljene, vlasotinačke priče iz 1.001 noći.

Tu, u provincijalnom restoranu, na kraju sveta, gde nema čak ni vesti iz crne hronike, živeo je pravi Šurda. I nije bio jedini. I ne onaj koga je spektakularno odigrao Ljubiša Samardžić u „Vrućem vetru”, već melanholični brica koji je tražio u sebi zrno talenta.

Siniša je shvatio da je i on sam Šurda. Jer zašto posle dolaska iz suda seda za pisaću mašinu i stvara onoga ko leluja na vrućem vetru magičnog juga, tražeći ono za čim traga svako od nas? Sreću.

Načelnik u Leskovačkoj bolnici doktor Slobodan Davinić zahtevao je od Siniše da igra Grišu u „Beloj lađi”, jer džaba ti medicina ako ne zaigraš pored Mire Banjac. Tako je napravljen dil. Ako Siniši nešto fali, ide kod Griše, odnosno dr Davinića. A on, ako hoće da glumi, ide kod Siniše u seriju. Zapravo, već su se trojica original Šurdi njihali u Vlasotincu, na vrućem vetru. Tako je nastala, po mom sudu, najbolja srpska i jugoslovenska serija svih vremena.

Serija je počela da se emituje na dan kad je Titu amputirana noga. Nikad se nije znalo da li će u nedelju biti sledećeg nastavka „Vrućeg vetra”. Kolegijum državne televizije zasedao je od ujutru da se ne bi dogodilo da Tito umre, a da se uveče emituje humoristička serija. Mesec dana po emitovanju poslednje epizode „Vrućeg vetra”, Tito je umro. Ali nevoljama nikad kraja. Završio se „Bolji život”, a posle nedelju dana počeo je rat u Sloveniji. „Srećne ljude” pratili su hiperinflacija, rat i sankcije. Posle 23. epizode „Porodičnog blaga” počelo je bombardovanje Jugoslavije.

„Bolji život” je postao pojam velike serije, a Giga Moravac i Emilija Popadić, velike uloge Marka Nikolića i Svetlane Bojković, postaju simboli građanske porodice i zemlje koja se raspada. Kako porodica, tako i Jugoslavija.

Dok je pisao prvih 55 epizoda „Boljeg života”, Siniša o tome nije razmišljao, ali u drugom serijalu od 35 nastavaka video je da, posle pobede Franje Tuđmana u Hrvatskoj, đavo dolazi po svoje. Zna Siniša da ne može da spasi Jugoslaviju, ali njegova pisaća mašina Bobu, koga igra Dragan Bjelogrlić, hitno šalje u vojsku.

Metafora raspada Jugoslavije bio je vojni orkestar u koji se ušunjao Boba. Siniša je sastavio pet momaka različitih nacionalnosti koji skrpe orkestar. Oni se svađaju koju će pesmu da pevaju, jer svako vuče na svoj zavičaj, odnosno svoj narodni melos. Pošto među njima nije bilo Makedonca, poručnik presudi i kaže im: „Sviraćete ’Biljana platno beleše’.” Vojnici ga pitaju zašto tu pesmu, a poručnik im kaže: „Zato što je lepa.”

Siniša nije uspeo da spasi Jugu, a kako je „Bolji život” u finalu gledalo 15 miliona Jugoslovena, u sarajevskim novinama je izašla kritika da je Pavić sam smislio da zavađene narode miri, niko drugi nego Veljko Kadijević. Fućkalo se Paviću za to, terao je po svom. Kad se pet momaka rastaju iz vojske, rastaju se kao prijatelji. Ali, rastaju se kao bend koji je rođen u vojsci, pod preporukom da je to internacionalni sastav. I kažu, dok se zauvek opraštaju – niko to više ne može da sastavi, samo mi.

I kad ponovo pogledamo kako nam momci mašu s aerodroma, jasno je da je to bio njihov „adio”. Kao da ništa nije bilo slučajno, jer pesma „A sad adio” bila je odjavna u seriji „Vruć vetar”.

Sad adio, Siniša. Pišući scenarija za serije koje će se reprizirati vo vjeki vjekov, od velikih komedija do serija „Poslednji čin” o hapšenju Draže Mihajlovića i „Banjica”, Siniša Pavić nam je ostavio zauvek u amanet Srećka Šojića. Niko osim Pavića nije shvatao da nam je prorekao budućnost.

Kreiran kao manipulant i šarlatan, zlokobno šarmantan i neodoljiv, pokvaren i bezdušan, Šojić je postao naš usud. Stvoren kao vodviljski lik i negacija zdravog razuma, on postaje otelotvorenje uspeha. Dok je pisao „Belu lađu”, Pavić je stvarao i ostale junake, i nijedan nije bio razumniji od Šojića. Možda Ćirko, jer još od renesanse sluga je u komediji uvek pametniji od gospodara. Ali na kraju, kad shvata da mu taj razum ne pomaže, i Ćirko se uklapa u sistem i počinje da se sprema za ministra.

U verovatno najvećoj ulozi Laneta Gutovića, Šojić je postao tipski model za uspeh i pentranje po životnoj i političkoj lestvici. Zato se Pavić plašio, tako mi je jednom rekao, jer je nekoliko puta u sebi prepoznao Srećka Šojića.

Spopala ga je jeza od klovna koga je stvorio. I niko ne razume da je od početka Šojić neodoljivi nečastivi.

Svevremena dela kao trajno nasleđe i inspiracija

Izraze saučešća povodom smrti Siniše Pavića uputili su juče brojni poslenici kulture i državni funkcioneri. Nazivajući ga velikanom književne i dramske scene naše zemlje i ličnošću čija su dela obeležila odrastanje brojnih generacija, ministar kulture Nikola Selaković je u telegramu saučešća naveo da je Pavić, kao što je kroz profesionalnu karijeru pravo zamenio književnim stvaralaštvom, tako maestralno uspevao da kritičku misao na duhovit način pretoči u umetnost. Selaković je istakao da će Pavić živeti večno svojim svevremenim delima, ali i u srcima svih nas koji smo imali sreću da budemo njegov savremenici, saopštilo je Ministarstvo kulture.

Potpredsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić naveo je da je Pavić svojim jedinstvenim umetničkim darom ispisao najlepše i najpoučnije sadržaje domaće kinematografije. Dodao je da je životno delo Pavića ostavilo dubok trag u filmskoj industriji i da će ostati trajno nasleđe i inspiracija za generacije budućih umetnika. Ivan Karl, v. d. direktora Filmskog centra Srbije, rekao je za Tanjug da je Siniša Pavić bio najveći i najuspešniji jugoslovenski i srpski televizijski pisac, a pre svega, dobar čovek izuzetnih ljudskih osobina i vrlina. Karl je naglasio da je Pavić „kao sudija sudio pravedno i časno, a kao pisac, pisao živopisno i dramaturški precizno”.

K. R.

Autor najgledanijih serija u istoriji RTS-a

Pavić je rođen 1933. godine u Sinju, a s pet godina doselio se u Beograd, navodi se na sajtu RTS-a. Završio je Pravni fakultet u Beogradu i radio kao sudija. Svoj prvi roman, ljubavnu priču „Višnja na Tašmajdanu”, objavio je 1963. Knjiga je zahvaljujući velikom uspehu pretočena i u film, u režiji Stoleta Jankovića, s petnaestogodišnjom Nedom Arnerić u glavnoj ulozi.

Drugi roman, „Vruć vetar” (1980), adaptiran je za istoimenu TV seriju, koja je prikazivana i u Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Austriji, a u nekim zemljama proglašena je za najbolju TV seriju.

Na TV Beograd prvi put se pojavio 1971. godine s poznatom serijom „Diplomci”. Pisao je scenario za prvih 13 epizoda serije „Otpisani”, kao i 27 epizoda „Pozorišta u kući”.

Pavić je napisao scenarija i za 14 istorijskih TV drama, među kojima su „Poslednji čin”, „Vreme zločina”, „Čovek koji je bombardovao Beograd”, „Misija majora Atertona”, „Odlazak ratnika, povratak maršala”, kao i za dramske serije „Španac” i „Banjica”.