U Sarajevu stanuje ozbiljna mržnja

:Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – Poslednji slučaj s požarima i sramnim odugovlačenjem da se da saglasnost za dolazak helikoptera iz Srbije nije jedina šteta koju je političko Sarajevo svesno prouzrokovalo Republici Srpskoj, ističe Željka Cvijanović, član Predsedništva Bosne i Hercegovine iz Republike Srpske. U razgovoru za „Politiku” ona naglašava da se u Sarajevu uzurpiraju ustavna ovlašćenja i privatizuju zajedničke institucije s namerom da se stave u funkciju interesa samo jednog naroda: „Blokiraju se sredstva koja po osnovu raspodele pripadaju Srpskoj, zaustavljaju se projekti koji su važni za razvoj RS i raspiruje mržnja prema Srbiji i Srpskoj. Mogla bih nabrajati bez kraja – od pravosudnih postupaka i retroaktivne primene prava do onog što se danas dešava.”

Cvijanovićeva kaže da nije nimalo čudno da takve politike Sarajeva prouzrokuju reakciju Srpske: „Ako ste u stanju da svesno otežavate gašenje požara, zaustavljate nam razvojne projekte, blokirate sredstva na zajedničkim računima, koja bi i vašim građanima značila, ili ne učestvujete u regionalnim inicijativama koje bi koristile i vašem narodu i privredi, onda to ukazuje da je u pozadini destruktivna i iracionalna mržnja, kao i očiti nedostatak želje da gradite državu koja bi bila svima po meri.”

Regionalna saradnja u nevoljama koja bi trebalo da se podrazumeva pretvorila se u iscrpljujuću prepirku između srpskih i bošnjačkih zvaničnika...

To govori u kakvom ambijentu živimo. Unazad 30 godina u BiH videli smo sve i svašta, ali da neko nečinjenjem doslovno i svesno asistira vatrenoj stihiji koja guta desetine hektara nacionalnog parka, a vi odugovlačite da prihvatite pomoć Srbije, koja ima neuporedivo moćnije kapacitete za gašenje požara, to je zaista neshvatljivo i van svake pameti. Da je pomoć iz Srbije prihvaćena odmah čim je ponuđena, izbegle bi se ovolike razmere štete koju je požar prouzrokovao. Veoma smo zahvalni Srbiji na pomoći, kao i na svakoj vrsti podrške koju pruža Republici Srpskoj. Što se tiče BiH, nastavićemo borbu protiv sarajevskih političkih piromana i posledica njihovog štetnog delovanja usmerenog protiv Srpske i njenih građana.

Odnosi Srbije i RS su stalna meta osporavanja, malo pre helikoptera bila je to saradnja policija, a pre toga dolazak srpskih kadeta. Tako se nižu primeri sve do 1991. i za Srbe neželjenog otcepljenja BiH od Jugoslavije. Da li mislite da postoji granica u kojoj će se Bošnjaci zaustaviti i reći: sada je u redu da jedan te isti narod sarađuje, ako im je već zabranjeno da budu u jednoj državi, što većina želi?

Nemam razlog za optimizam. Višedecenijska praksa pokazuje da ne postoje granice u njihovoj netrpeljivosti prema svemu što je srpsko. Primere bih mogla da nabrajam danima, ali dovoljno ilustrativna je blokada dolaska helikoptera iz Srbije. Da li je potrebno da nabrajam koliko puta su helikopteri Srpske gasili požare na prostoru Federacije BiH? Mislili smo da je to stvar elementarne normalnosti, humanosti i solidarnosti koja treba da postoji uprkos svim političkim neslaganjima. U Sarajevu očigledno ne misle tako. Tamo stanuje ozbiljna mržnja. Pogledajte naslovnice sarajevskih medija, u kojima su predsednici Vučić i Dodik izjednačeni s Luciferom i slično. A zašto? Zato što poštuju Dejtonski mirovni sporazum, zato što se bore za svoj narod i što bolje odnose Srbije i Srpske, ne ugrožavajući nikoga drugog. Objasnite mi kako je na štetu Bošnjaka neki zajednički projekat Srbije i Srpske, poput aerodroma u Trebinju ili hidroelektrane „Buk Bijela”? Ili auto-put koji Beograd treba da poveže s Banjalukom, pa i Sarajevom? Da li je interes bošnjačkih privrednika, prevoznika i građana da putuju lošijim, a ne boljim i sigurnijim putevima? Naravno da nije. Ali to i dalje ne sprečava sarajevsku politiku da dodatno truje međunacionalne i regionalne odnose, što veoma dosledno rade godinama, pa i decenijama.

Protekli mesec bio je bolan za sve narode u regionu – svi su obeležavali godišnjice stradanja, Srbi su se sećali stradanja u „Oluji”, Bratuncu i Podrinju, Prebilovcima... Ipak, jedan detalj se izdvojio – histerija koja je zavladala u Sarajevu zbog toga što su predstavnici EU odali poštu srpskim žrtvama u Bratuncu, a zbog tog gesta su usledile i pretnje od direktora Memorijalnog centra u Potočarima.

To sam razumela kao bolesnu histeriju, krajnje nipodaštavanje srpskih žrtava i kao direktnu i monstruoznu pretnju upućenu delegaciji EU u BiH od strane Emira Suljagića. Šta znači kada nekome kažete, kao što je on to učinio, da će zbog nečega „pakleno platiti”? Svašta mi pada na pamet, a nijedna od tih asocijacija nije bezazlena. Mada, vidim da se pravosuđe nije previše potreslo zbog ove pretnje. Bilo bi zanimljivo videti kako bi odreagovali da je predstavnik nekog srpskog udruženja izjavio nešto slično. Verujem da bi ga i pravosuđe i mediji i diplomatski kor razvlačili i šikanirali mesecima. Navikli smo već decenijama da se Bošnjacima i njihovim predstavnicima oprašta sve i svašta od strane njihovih mentora. Od veza sa Al Kaidom, dovođenja terorista za vreme rata, koji su preko noći postajali državljani BiH, pa sve do šurovanja s raznim državama koje su osvedočeni neprijatelji kolektivnog Zapada. Zašto bi nas onda čudilo kad im se još i izvinjavaju kao što su to učinili, nakon što su, na primer, odali poštu mrtvim srpskim žrtvama, uključujući i stradalu decu.

Još jedna neobičnost obeležila je protekli period, a to je rasprava između vlasti RS i američke ambasade u Sarajevu, koja je, po proračunu medija, oborila rekord u izdavanju saopštenja.

Meni nekako deluje da je američka ambasada, zbog spoznaje da opozicija u Srpskoj stoji veoma loše, odlučila da pred lokalne izbore preuzme njihovu ulogu. Inače, ne bi bilo zgoreg da se mnoge ambasade u BiH vrate u okvire Bečke konvencije o diplomatskim odnosima. Sigurna sam da se ovakvo ponašanje u zemljama iz kojih dolaze ne bi tolerisalo ni 24 časa.

Ministar Elmedin Konaković pisao je nedavno zapadnim prestonicama, moleći ih da zadrže OHR u BiH. Da li imate saznanja da se razmatra gašenje ili izmeštanje Kancelarije visokog predstavnika, kako se ranije spekulisalo, ili ministar spoljnih poslova na taj način postupa samo zato što zna koliko strana supervizija iritira Banjaluku?

Prvo i osnovno, Konaković ne predstavlja BiH i pisao je u svoje ime. Da bi nešto bilo stav BiH, moralo bi prethodno da se razmatra na tročlanom Predsedništvu BiH, o čemu bi se odluka morala doneti konsenzusom. Ministar spoljnih poslova tako definisane stavove provodi, on ih ne kreira. Dakle, Konaković je samo jedan od primera upornog kršenja ustavnih procedura od strane bošnjačkih političara, a što se dešava u kontinuitetu, kao što se u kontinuitetu i toleriše od tih istih stranaca koji tobož brane dejtonski ustav, a u stvari ga razgrađuju zajedno sa svojim bošnjačkim partnerima. To je praksa koja decenijama urušava BiH. U tom pismu izneo je gomilu neistina. Što se tiče OHR-a, ili bolje reći uloge visokog predstavnika, trebalo ju je davno vratiti u okvire Dejtonskog sporazuma, a primat dati dijalogu između BiH i EU ako se želela dati šansa BiH da počne živeti život normalne demokratske države. Tolerisati pojavu da jedan pojedinac, na primer, donosi zakone umesto demokratski izabranih nadležnih parlamenata, stvarno ne deluje baš normalno, a ni demokratski. Međutim, Konakoviću i njemu sličnima treba strani tutor koji će bošnjačke političke želje pretvarati u stvarnost i zato i piše to što je pisao.

Dok Konaković zahteva zadržavanje protektorata, u Sarajevu se vodi postupak protiv predsednika RS jer u Banjaluci ne priznaju Kristijana Šmita kao visokog predstavnika. U kojoj meri sve to komplikuje funkcionisanje BiH i normalan dijalog domaćih zvaničnika?

Nije stvar u tome da li Banjaluka priznaje ili ne priznaje postojanje visokog predstavnika, već da li je osoba koja se tako predstavlja na tu poziciju izabrana u skladu s procedurama propisanim Aneksom 10 Dejtonskog sporazuma. Nikad niko u Republici Srpskoj nije sporio da je uloga visokog predstavnika predviđena tim sporazumom, već se ukazivalo na to da su oni brutalno izlazili iz okvira mandata i uloge koju su njime dobili, pozivajući se na takozvana Bonska ovlašćenja, koja isto tako nemaju uporište u međunarodnom pravu. Proces protiv predsednika republike i direktora „Službenog glasnika RS” je politički proces smešten u pravosudni okvir. Optuženi su, kako to stoji u optužnici, zbog „nepoštovanja odluka visokog predstavnika”, što je samo po sebi već indikativno, a onda kad vidite da im se sudi jer su, radeći svoj posao, striktno poštovali Ustav i zakone Republike Srpske, a ne odluke neizabranog stranca, jasno je čemu služi taj proces. Sudi im se za ono za šta se nikome ni u jednoj demokratskoj i uređenoj zemlji ne bi sudilo. Zato bošnjački političari i pišu pisma po svetu i moljakaju za ostanak onih koji su im omogućili da se preko pravosuđa obračunavaju s Republikom Srpskom i njenim izabranim predstavnicima.

Slična situacija je i s Ustavnim sudom BiH, čije odluke RS osporava, ali ta institucija i dalje radi, to jest deluje i bez predstavnika iz RS.

Da, postoji određeni šablon. Pojedini stranci podržavaju privatizaciju zajedničkih institucija od strane Bošnjaka, a onda i njihove odluke koje su po pravilu na štetu Republike Srpske. Po opštem uverenju koje vlada u Republici Srpskoj, Ustavni sud je svojim odlukama, kojima je kreirao nova ustavna rešenja umesto da je štitio postojeći Ustav, bio generator mnogih političkih kriza u BiH. Stoga se i tražila njegova reforma kako bi ta institucija dobila neophodni kredibilitet, a njegove odluke ne bi bile tema za uporne rasprave i krize. Međutim, to očito nije u interesu onih koji na svaki način nastoje centralizovati BiH, a onda optužuju Republiku Srpsku jer se protivi devijacijama koje su u ustavnom sistemu zemlje napravile razne intervencije visokih predstavnika ili odluke tog suda. Reformi Ustavnog suda, ali i redovnog pravosuđa treba pristupiti na ozbiljan i odgovoran način da bi, s jedne strane, postojala efikasna zaštita Ustava, a s druge strane i opšta pravna sigurnost svih građana i privrednih subjekata. Zašto se neki tome opiru treba pitati bošnjačke političare i pojedine strane ambasade.

U BiH su svakodnevna prepucavanja na političkoj ili nacionalnoj osnovi. Ipak, vladajuća koalicija na nivou BiH predstavnika sva tri naroda opstaje. Kako vidite budućnost te koalicije i da li je to tračak nade da funkcionisanje vlasti na nivou BiH nije nemoguća misija?

To je u suštini više skup stranaka koje čine vlast na zajedničkom nivou BiH nego što je neka koalicija, kakvu na primer imamo na nivou Republike Srpske. Budućnost te vlasti na nivou BiH može počivati isključivo na dijalogu predstavnika tri naroda bez obzira na aspiracije pojedinih političkih partija da se predstavljaju kao građanske, jer u suštini i postojanje BiH počiva na takvom principu. A istinski dijalog biće moguć tek onda kada političko Sarajevo prestane da mašta o zlatnim ribicama sa strane koje će im na tacni isporučiti unitarnu BiH. Kad malo bolje pogledate, vidite da najveća opasnost za BiH dolazi iz Sarajeva, a sva druga objašnjenja i optužbe na račun Republike Srpske predstavljaju nastojanja da se zamagli realnost.