Život po diktatu

Sedeo je u naslonjači na tremu svoje omalene brvnare u vikend-naselju nadomak grada. Prolećno sunce naglašavalo je svojim zracima lepotu ruža zasađenih dužinom ograde celog njegovog nevelikog placa. Brvnaricu je napravio po principu „uradi sam” pre nekoliko godina rešen da najzad sebi stvori kutak po „meri”. 

Dugo je već osećao kako svih svojih pedeset pet godina živi po diktatu najbližih, pa sve češće i onih daljih, ispunjavajući im želje i očekivanja.

Prvo su to bili njegovi roditelji, bake, dede, tetke, stričevi, ujaci bliži i dalji… Potom supruga, deca, kumovi kršteni, kumovi venčani, oni kojima je on bio kum i što su se vremenom množili i umnožavali, kumčići kojih je (hvala Bogu gledano sa humane globalne strane) bilo sve više i više, a katkad i na mesečnom nivou, najbliži prijatelji… A onda i komšije, kolege sa posla, šefovi, šefčići, pomoćnici šefova, sekretari, pomoćnici sekretara, raznorazni asistenti i njihovi asistenti… 

Svi oni imali su svoje želje, potrebe, navike, htenja i, kako mu se sada činilo, gotovo uvek su očekivali od njega da baš on to ispuni ili da umesto njih uradi veći deo obaveza. Znači, ne samo da se nije pitao povodom zaključaka i odluka, već ih je sam morao i da sprovodi.  

Pokušavao je da osvesti trenutak kada je sve to počelo. Svakojako nametanje tuđe volje, ukusa, ideja, navika, celokupnog ritma života i njegovo pristajanje na to. 

Prvo su mu padali na pamet oni najbanalniji primeri – biranje boje sa roditeljima za zidove u njegovoj momačkoj sobi i na kraju, kao rešenje uprkos njegovoj volji, nametnuti foto-tapet sa motivom zalaska sunca na pustom ostrvu koji je iznebuha stigao kao poklon od rođaka iz Amerike zbog čega potom godinama nije smeo da dovede nikoga od ortaka.

Nakon ženidbe to se prelilo na pristajanje na nežnoroze boju bračnog kreveta po supruginom nacrtu. Zatim, pristajanje na zlatnu boju karoserije polovnog automobila kupljenog od svastike kako bi joj se pomoglo da ona kupi nov zbog čega je sam uvek morao da se parkira nekoliko ćoškova dalje.

Sećao se kako ga je tokom devedesetih godina prošlog veka deda bez pitanja učlanio u političku stranku po svom opredeljenju. Majka ga je preko lekarske veze oslobodila služenja vojnog roka, mada ga je bilo sramota zbog toga. Otac ga je zaposlio u fabrici kugličnih ležajeva gde je i sam radio, iako je on tada želeo da pokuša da upiše pozorišnu režiju na šta su se svi zgrozili uz obrazloženje da od tog neizvesnog posla nema ni vajde ni života, te da će biti bez prestanka izložen javnoj kritici po medijima. Sećao se i kako je čas učestvovao na demonstracijama protiv vlasti, a čas se pribojavao da im se pridruži. I na kraju, kako mu je tetka isprovodadžisala upoznavanje sa sadašnjom suprugom. 

Prisećao se i kako je po ženidbi, u najtežem vremenu išlo skućavanje: česta preseljenja  po iznajmljenim stanovima, tegljenje džakova namirnica svih vrsta za celu familiju - od onih sa krompirima pa do butki mesa iz državnih zaliha namenjenih socijalno ugroženim, flaša zejtina, kesa brašna koje bi se često umoljčavilo…

Deca koju su potom on i žena izrodili neretko su se prema njemu odnosila kao da im je vozač, lični bankar, kuvar… Za stričevu firmu je nakon radnog vremena godinama postavljao klima-uređaje za minimalac kako bi ga spasao od zatvaranja  radnje. Kada god bi se nešto u zgradi pokvarilo sve komšije su se njemu obraćale kao da je domar. Dešavalo se da je prao stepenište umesto čistačica koje se neretko bez objašnjenja ne bi pojavile. Redovno je samo on menjao sijalice u hodniku, popravljao razvaljenu bravu na ulazu zgrade, preganjao se sa majstorima za lift, interfon…

Tetku i strinu je sa sve najboljim prijateljicama godinama odvozio i dovozio iz banje. Kada se dešavalo da zbog obaveza dne bi mogao a ih odveze, ni tetka ni strina a ni njihove drugarice nisu pokazivale razumevanje. 

I tako je to trajalo, i trajalo… 

Kako su deca rasla tako se stan u kome su živeli činio sve manji i manji. Žena je patila od svih mogućih alergija te su im prozori leti  uvek bili zatvoreni a pošto su sobe bile male a plafoni niski, tokom letnjih žega klima-uređaj ga je bukvalno „tukao” u glavu, jer je jedina moguća pozicija za instaliranje erkondišna koja ne bi ugrožavala decu i ženu bila ona preko puta njegovog mesta za sedenje.

Dakle, rešenje se nametalo i prvi put u životu se i on u potpunosti sa njim slagao. Kako je posao koji je obavljao još iz „vremena korone” omogućavao rad od kuće nekoliko dana nedeljno, odlučili su da se on preseli u brvnaricu.

Jednog dana, prilazeći svojoj brvnari – kutku spasa u ružama, ugledao je razvaljen kontejner za otpatke i oko njega razbacane pokidane kese sa otpacima hrane, raspukle kore velikih lubenica niz koje se slivala crvena mešavina sočnosti i crnih semenki kojom se sladilo na stotine muva, osa i pčela. Pored njih bilo je nekoliko napuštenih pasa, sa vidljivim rebrima grudnog koša, koji su uz režanje čeljustima borili oko velike kosti. Okrenuo se i otišao u svoju kolibu. 

Pala je noć. Nije bilo zvukova gradske vreve u blizini. Tišina. Mir. Zaspao je i spavao čvrsto. 

Jutro je svanulo. Otvorio je prozor i duboko udahnuo. Cvrkut ptica dopirao je sa svih strana. Dozivale su jedna drugu. Osmehnuo se i zazviždukao želeći da postane deo njihovog društva. I postao je. Cvrkutali su tako zajedno. 

Najednom, nozdrve mu je zaparao miris paljevine. Prepoznatljiv ali nekako više pripadajući gradskoj sredini – kontejnerski smrad. Očajan, hitro je zatvorio prozor i istrčao iz kolibe.  

Dim iz kontejnera pravio je gust oblak pun ogavnog smrada. Vratio se do kolibe i razvukao baštensko dugačko crevo put kontejnera, odvrnuo slavinu i voda je krenula da šiklja. Gasio je zapaljenu unutrašnjost iz čijeg grotla se širio vlažni miris paljevine. Voda je curila iz kontejnera, crna, smolava, praveći duž puta veliku ružnu baru. 

Vratio se do kolibe. Seo je na stepenik i ne zna ni sam zašto, pao mu je na pamet intervju koji je davnih dana gledao na televiziji. U pitanju je bio jedan veliki strani glumac koji je bio i pozorišni reditelj. Pamtio mu je i ime: ser Lorens Olivije. 

Olivije je ispričao: „Na početku karijere bio sam prilično siromašan. Ništa mi nije išlo od ruke. U cepu sam imao samo 35 funti, a to nije bilo dovoljno ni za nedelju dana života. Pošto sam bio u bezizlaznoj životnoj situaciji za koju je izgledalo da nema rešenja rešio sam da se obesim. Nisam imao konopac pri ruci i otišao sam da ga kupim. Našao sam odgovarajući u obližnjoj radnji i hteo da platim. Prodavac je mirno rekao: Trideset pet funti. Šta?! Zar sve što imam da vam dam za obično uže! Parče kanapa! Običan glupi  kanapčić! Okrenuo sam se, zalupio vrata, otišao u pozorište Old Vik i napravio karijeru za koju, verujem, svi vi znate.” 

Nasmejao se glasno evociranom sećanju iz mladosti. 

Zapitao se šta je nekada mogao da bude njegov Old Vik a šta je on mogao biti sada?