Kao da se ništa nije desilo

Tačno mesec dana nakon što je Vlada Crne Gore priznala Kosovo (9. oktobra), u Kotoru su održani lokalni izbori (9. novembra). Bila je to prva provera kako su birači primili ovu odluku vlade koja je uznemirila Crnu Goru i naterala lidera opozicije Andriju Mandića da štrajkuje glađu.

Posebno interesovanje vladalo je za postignuti rezultat Demokratske partije socijalista, čiji je predsednik Milo Đukanović, aktuelni premijer i čovek koji uglavnom o svemu odlučuje u najmlađoj evropskoj državi.

Mnogi su verovali da upravo Đukanovićevo priznanje Kosova, koje, za sada, ništa nije donelo prosečnim crnogorskim građanima izuzev nelagode prilikom putovanja u Srbiju, može da bude početak kraja njegove neprikosnovene vlasti. Jer na pitanje zašto je Vlada Crne Gore priznala Kosovo, i to dan posle godinama čekanog trijumfa srpske diplomatije u Ujedinjenim nacijama, za sve ovo vreme nije bilo uverljivog odgovora. Neki su upoređivalisadašnjesa vremenom NATO-bombardovanja SR Jugoslavije kada je Đukanović etiketiran kao izdajnik zbog toga što je, nesvojstveno Crnogorcima, otišao „na noge” Madlin Olbrajt, ondašnjem državnom sekretaru SAD. Međutim, bilo je i njegovih tvrdih kritičara koji su, gledajući groteskne pokušaje Vojske SRJ da iz Luke Bar, neadekvatnim naoružanjem, pogodi NATO-avione koji su sa smrtonosnim tovarom leteli ka Srbiji, komentarisali: „Dobro je što je Milo išao kod Madlin, jer kad bi jedna bomba pala na naftna postrojenja i takozvani B materijal u Luci Bar, čitav grad bi odleteo u vazduh”.

Taj za neke junački, a za druge kukavički čin ondašnjeg predsednika Crne Gore, svi su, ipak, razumeli.

Ovaj novi čin – priznanje Kosova, govorilo se, četiri petine Crne Gore ne razume i ne podržava.

Zanimljivo je, međutim, da u proteklih 35 dana ni jedan jedini član ili makar simpatizer DPS-a nije javno izrazio svoje neslaganje sa odlukom vlade o priznanju Kosova. A sigurno među njima ima onih koji su rođeni na Kosovu i Metohiji i čiji su preci tamo sahranjeni.

U međuvremenu, DPS ubedljivo je pobedio u Kotoru osvojivši 40,81odsto glasova birača i 15 od 33 odbornička mandata – čak pet više nego na prošlim izborima. Za formiranje vlasti potreban mu je koalicioni partner sa samo dva osvojena mandata, taman koliko je, recimo, osvojila Liberalna partija, koja je već počela da koketira.

A svojevremeno je upravo lider Liberalne partije kazao da bi u Crnoj Gori na izborima pobedio i konj ukoliko ga Đukanović kandiduje, aludirajući na sredstva zastrašivanja koja režim koristi i slabu volju naroda.

Nakon izbora u Kotoru mnogi ističu da ni eventualni referendum o nepriznavanju Kosova ne bi prošao, posle, na primer, jednomesečne kampanje Đukanovića i njegovih partijskih drugova na terenu, a oni najrazočaraniji tvrde da bi, ako bi se Đukanović vratio srpstvu, opet dobio izbore, jer bi takozvana većinska Crna Gora brzo prešla na njegovu stranu.