Sokratovo ogledalo sija kao nedostižni uzor

Drama „Ućutkivanje Sokrata” vodi publiku u antičku Atinu, u vreme kada je demokratija bila još fragilna i krhka, i kad je postavljanje pitanja bilo „smrtni greh”. Reditelj Nebojša Bradić istoimenu predstavu po tekstu Hauarda Brentona radi na relaciji Tivat–Beograd, a ona će premijerno biti izvedena sutra uveče (od 21 sat) u  Tivtu, u okviru Festivala mediteranskog teatra „Purgatorije”. Nastaje u koprodukciji  Centra za kulturu Tivat i Bitef teatra na čijoj sceni će biti premijerno viđena početkom oktobra. Kostimografkinja je Marina Vukasović Medenica, kompozitorka Aleksandra Vrebalov, lektorka Dijana Marojević.

Junake Hauarda Brentona tumače Bojan Dimitrijević, Jelena Stupljanin, Sanja Ristić Krajnov i Jugoslav Krajnov.

Slučajno ili ne ste za susret sa mediteranskom publikom izabrali ovo delo Hauarda Brentona?

Beskompromisni glas Sokrata u opasnim vremenima odjekuje i u ovom našem „dobu gneva”. Drama počinje duhovitim dijalogom između Sokrata i „ispravnog građanina” ispred atinskog suda. Ovaj dijalog je zasnovan na Platonovom Eutifru i u njemu se Sokrat pojavljuje kao vragolast, empatičan i provokativan. Sledeću scenu preuzimaju Ksantipa, Sokratova supruga i majka njegove dece i Aspazija, jedina moćna žena u atinskoj politici za koju znamo. Čini mi se da taj spoj komičnog i tragičnog, porodičnog i državnog, politike i sudbine, pripada mediteranskom teatru.

Sokrat je bio slavna ličnost, najpoznatiji čovek u gradu, ali nije bio i omiljen kod svih. On je samo jednom bio na javnoj funkciji kao predsednik parlamenta, i to samo na jedan dan. U čemu je moć  njegove besmrtnosti? Šta se promenilo od vremena Sokrata do danas?

Sokratovo učenje je univerzalno. Po tome, on je čovek za sva vremena. Sve dok je Atina bila mesto gde su vladale sloboda i demokratija, pitanja koja je on postavljao bila su tolerisana. Međutim, onog trenutka kada je zemlja dospela u krizu, glas mislioca je za većinu postao neprihvatljiv i ta većina je rešila da ga ućutka. Stvaranje žrtvenog jarca, potom proces i presuda, bio je uobičajen ritual u antici. Nažalost, malo toga se promenilo od Sokratovog doba do danas. Istorija, između ostalog, evidentira raspinjanje na krst, spaljivanje, giljotine i logore. Današnje vreme donosi usavršene metode: medijsku hajku, društvene mreže, političke zloupotrebe, a sve s ciljem dobijanja i opstanka na vlasti. Sokrat je bio samo prvi, ali jedinstven, u tom nizu.

Šta vam je u slučaju predstave „Ućutkivanje Sokrata” najbitnije? Koliko je kompleksno rušiti mit oko nečega što već dugo postoji?

O Sokratu su napisane knjige, u njegovu čast su postavljane skulpture i organizovane proslave – ali mnogo toga nije poznato. Jer, Sokrat nije ništa napisao. Postoji priča da je na osnovu Ezopovih basni u zatvoru komponovao pesme. Četiri dijaloga u „Ućutkivanju Sokrata” u kojima su opisani suđenje i egzekucija su živi, istaknuti humorom i dramom. Takvi, oni su upitni, ukoliko se gledaju samo kroz Platonove  „zelene naočare”. Postoji još jedan izvor Sokratovog govora, a to je Ksenofon, ali on nije na nivou Platonovih tekstova Eutifro, Sokratova odbrana i Kriton. U njima, opis smrti njegovog učitelja i njegove misteriozne poslednje reči deluju stvarno. Četvrti dijalog, Fedon, pisan je mnogo kasnije od Sokratove smrti i u njemu Platon navodi da je Sokrat verovao u reinkarnaciju o čemu ne postoje tragovi u ranijim radovima. Nije na nama bilo da rušimo mit, već da postavimo ogledalo u kojem će se pojaviti Sokrat.

Sokrat je optužen za poricanje postojanja bogova, za izmišljanje novih bogova i kvarenje atinske mladeži... Šta bi se našlo u njegovom  ogledalu danas? Čega je on podstrek?

Sokrat je bio ekstremno popularan među mladima i roditelji su se pribojavali da će on njihove sinove odvesti na stranputicu. Razbesneli, glasali su za smrtnu kaznu. Kasnije, u zatvoru, Sokrat je odbio da pobegne uz argumentaciju da bi to moglo da ugrozi njegovu reputaciju i da on mora da poštuje zakone, čak i onda kada ih zloupotrebljavaju neprijatelji demokratije. Danas, u vremenu kada se u praznim rečima nalaze sve praznija dela i kada se u urušenim institucijama ne poštuju zakoni, Sokratovo ogledalo sija kao nedostižni uzor doslednosti morala, mišljenja i delanja.

Da li je Sokrat „otkazao” sebe? Da li je na suđenju u Atini 399. p. n. e. svojim preterano komičnim govorom namerno razjario porotu kako bi osigurao da ga ona osudi na smrt?

Vašem pitanju bih dodao i sledeća: Da li je Sokrat uništavanjem samog sebe isprobavao državu? Ili je to bio vrhunac temeljne istrage kojom je pokazao da duša nadživljava smrt? Velike priče svojim značajem daleko premašuju trenutak kada su nastale. Nadam se da će odgovore na ta i druga pitanja otkriti gledaoci naše predstave.

Pozorište je oduvek govorilo o ljudima.  Kakva je sudbina malog, običnog čoveka danas? Može li umetnost da zaustavi rat?

Umetnost je imala centralnu ulogu unutar grčke civilizacije, tako da je možemo sagledati kao reprezenta razvoja civilizacije u celosti: od literature do građanskog života. U tome, više nego ikada docnije, umetnost i život su bili prepleteni. U teatru su prikazivani ljudi i događaji iz bliske prošlosti, ali i savremenici. Neki su bili „upakovani” u mitove, o drugima se govorilo neposredno, čak i grubo. Aristofan se rugao demagogu Kleonu. Umetnost je govorila protiv rata: od tragedije „Persijanci”, u kojoj se najavljuje propast moćnih osvajača, do komedije „Lisistrata”, koja daje ženama moć da zaustave ratove. Aktivna sloboda građana unutar polisa koji favorizuje umetnost i nauku, to je nasleđe što nam ga je ostavila antika i o čemu se danas nedovoljno govori.

Koliko je delikatno uspostaviti vezu između prošlosti i sadašnjosti. Kako i čime se braniti od tereta vremena?

„Bitka kod Maratona”, pisao je u 19. veku Džon Stjuart Mil, „čak kao događaj u engleskoj istoriji, mnogo je važnija od bitke kod Hestingsa. Da je ishod tog dana bio drugačiji (da Grci nisu pobedili) Britanci i Saksonci bi možda još tumarali po šumama.” To, kao i stotine drugih primera, govori o tome da se koreni civilizacije kojoj pripadamo nalaze u antičkoj Grčkoj. Ne podsećaju nas na to samo Olimpijske igre. Istorija nam daje ključ za razumevanje modernog sveta. Horacije je pisao da je „poražena Grčka porazila svoje divlje pobednike i uvela svoju umetnost u seljački Lacio”. Tome se malo šta može dodati.