Pssst, CIA u Beogradu

Nije poznato da li je direktor CIA Vilijam Berns završio kurs za duha koji hoda, ali je njegova iznenadna poseta Sarajevu, Beogradu i Prištini pokazala da je jedan od najmoćnijih ljudi sveta samo u Srbiji prikazao vrhunski špijunski performans. Nema nijednog opipljivog dokaza da je uopšte boravio u balkanskoj Kazablanki! Njegove posete Sarajevu i Prištini bile su javne, objavljene su fotografije i izjave učesnika u razgovorima, naslućuje se o kojim temama se razgovaralo, ali u izveštajima o Bernsovoj trodnevnoj turneji nedostaju 24 časa u Beogradu. Kako još nema ni potvrde da je Srbija Bermudski trougao, pa je avion šefa CIA eventualno lebdeo u mitskoj, vanvremenskoj zoni čuda, pre će biti da je pravi cilj posete starog momka iz Lenglija bio upravo Beograd, kao jedini megalopolis u ovom delu Evrope gde se sklapaju veliki dilovi. A kada su veliki, onda su tajni, jer ovde sve počinje i sve se završava. Da bi se ta misterija podigla na viši nivo, vodeći mediji u Srbiji nisu objavili ni slova o dolasku najobaveštenijeg čoveka na svetu.

Sada Vučić može da odahne i da ladno kaže kako nije on taj koji uređuje medije u Srbiji, a posebno ne provladine tabloide koji su raspevano pevušili danima pre posete kako Vučića ruši upravo CIA, pod kodnim imenom „snajka”. Dakle, ko veruje da je šef svih „snajki” došao da to lično prenese Vučiću, taj ništa ne zna o takozvanom zbunjivanju javnog mnjenja, spinovima i politici gde vladaju zakoni dvostruke igre, kao u istoimenom filmu Martina Skorsezea...

Samo je Slobodna Evropa stidljivo pustila vest o dolasku Bernsa, „Danas” je izvestio kratko da je već stigao, a onda je usledila medijska omerta, kao rezultat zajedničke koprodukcije američkog gosta i srpskih vlasti koji su samo najvećim poznavaocima vrhunskih tajni slali šifrovanu poruku: ovi razgovori se nikada nisu vodili, ali će ipak ostati arhivirani u strogo čuvanim fajlovima dve tajne službe ili samo u glavama dva čoveka!

Čudne su se, gotovo paranormalne stvari događale u Beogradu toga dana ili te noći kada je stigao Berns. Silni političari odmah su isključili mobilne telefone, a potom ih pobacali u reku, te se očekivala nagla, fatalistička promena klime, jer su baterije, kartice i silni mikročipovi uzburkali Dunav, Savu, Moravu i pritoke. Počeše srpske reke da ključaju, potom se naelektrisana lajkovana i hejtovana vodena para popela u atmosferu i izazvala nebeski turbo galaksi rusvaj, pa je nebeska Srbija razmišljala ovako: da li da i dalje sija sunce i obasja Bernsovo lice na nekoj od zaštićenih lokacija u Beogradu ili da pokrene superćelijsku oluju. Kao što vidimo, nebeska Srbija je ovoga puta dobro promućkala glavom: ne zalivaj mističnog gosta kišom, a naročito ne gradom, kao onomad Vladimira Putina na paradi u Beogradu, već uključi na maksimum avgustovsku vrelinu.

Seizmografi su takođe detektovali još nekoliko neuobičajenih potresa. Silni intelektualci ustali su istovremeno iz fotelja na različitim krajevima grada, kao rasanjeni zombiji, prebačeni iz galaksije Stivena Kinga u našu malu selendru i krenuli ka starim jazbinama. Za njima su marširali brojni novinari i urednici, na vanredakcijske kolegijume, kako bi razmotrili novu bezbednosnu situaciju.

Kolona je bila zaista dugačka. Gde su to odlazili pojedinci i pojedinke iz nevladinog sektora i takozvanog javnog života? Silni žbirovi, koji se po prijemima otkrivaju tako što umesto suvog martinija srknu promućkani vinjak bez masline, stali su mirno i umesto da stave šaku na srce, zalepili su je za usta.

Šta to zna najobavešteniji čovek na svetu, a da već nije poznato celoj Srbiji, a naročito Beogradu, jer ovo je mali grad, u njemu sve se zna, kako je već ispravno konstatovao narodnjački klasik Željko Šašić.

Čak i ako gazda CIA zna tek nešto više od poslednje strine, a zna, koje je to zrno tajne koje ga čini stečajnim upravnikom mnogih svetskih, regionalnih i srpskih sudbina? Njegova glava nije naročito velika, ali mora da je konstruisana kao računar, a ne kao magacin, jer sadrži dovoljno fajlova za misterije mnogo veće od ovih naših, te je radio za šest američkih predsednika i administracija, a u Bajdenovoj je član predsedničkog kabineta Bele kuće, dakle, jedan je od najpoverljivijih ljudi. Američku tajnu službu preuzeo je u januaru 2021, u predapokaliptičko doba i kada je odjednom banuo na Balkan, sa nevidljivim boravkom u Beogradu, šta je želeo da kaže javno, a šta da ostane zauvek nezabeleženo?

Ko god veruje da je od javnog interesa da se to sazna on jeste u pravu, ako se drži strogo demokratskih načela. Ali istovremeno je to i znak da pripada političkoj školi naive, jer CIA nije javni, već tajni servis, koji sprovodi, a vrlo često i kreira američku spoljnu politiku širom sveta. Zato su bili tako slatki pokušaji takozvanih nezavisnih medija da proniknu u to šta je i kome sve Berns šaputao na uvce u Beogradu, pa se nisu libili da pošalju takva pitanja na adresu u centralu u Lengiju. Naravno da nisu dobili odgovor.

Tom izazovu nije odoleo bošnjački član Predsedništva BiH Denis Bećirović, koji se zaneo, pa izneo neke od detalja razgovora sa Bernsom, zaboravljajući ne samo na diplomatsku diskreciju i zakon „pssst, tišina”, koji je unapred dogovoren. To pokazuje da je Denis političar provincijalnog karaktera i ograničenog dejstva. Za razliku od teškaša iz Laktaša Mileta Dodika, koji balansira na oštrici žileta, ali zna sve trikove i marifetluke iz doba kada je bio politički mezimac Madlen Olbrajt, do preokreta i približavanja Vladimiru Vladimiroviču na nekoliko santimetara od strasnog zagrljaja, tako da je odmah po odlasku šefa CIA ka Beogradu poslao poruku: Secesija nikada nije bila politika Republike Srpske. To ne znači da je Berns vratio Mileta na fabrička podešavanja, već da Dodik, velemajstor pragmatizma, razume kada treba prikočiti kada primeti da je počeo da se zanosi u krivini.

Ako se u Prištini upravnik Lenglija rukovao s Kurtijem isuviše ležerno, držeći drugu ruku u džepu, valjda da bude siguran da mu džep nije ispražnjen, mrkli mrak nad njegovom posetom Beogradu i ključno pitanje da li se video sa Aleksandrom Vučićem znači samo jedno: da to ne treba da se sazna, već tek nasluti, kako bi stvarni sadržaj razgovora ostao jasan samo za njih dvojicu, dok se nižerazrednim igračima prepušta da interpretiraju kako god hoće 24 časa prekida na vezama.

Međutim, kada se otkloni krčanje, logično je zaključiti da je direktor CIA sa facom koja neobično podseća na legendarnog glumca Pitera O’Tula, pa ga možemo slobodno nazvati Bernsom od Lenglija, kao centralno mesto izabrao Beograd iz mnogo razloga. To što je prespavao negde u Beogradu potvrđuje da se samo ovde osećao bezbednim, uz garancije da ništa o čemu je ćaskao neće prodreti van prostorija gluve sobe, na nekom od mestašca koje je odabrano.

To špijunsko tihovanje jeste neobično za beogradsku političku i obaveštajnu čaršiju. Ali ona je, što je pravo čudo, već dokazana kada su negde u prestonici pregovarali Vladislav Surkov, poverljivi čovek Vladimira Putina, i Kurt Volker, visoko pozicionirani igrač CIA, o primirju u Ukrajini, a potvrđena kada su, opet u nekoj vili na obodu grada, pregovarali nekadašnji predstavnici avganistanske vlasti i restilizovani talibani.

Vučić očigledno zna kako se pripadnicima obaveštajne zajednice stavlja flaster na usta, što ga čini šerifom teritorije koju Amerikanci shvataju vrlo ozbiljno. A za ozbiljna vremena traže se ozbiljni ljudi! Po protokolu, šef CIA se verovatno video sa Vladimirom Orlićem, šefom srpske tajne službe, ali je teško poverovati da su Vučiću slate ceduljice sa sastanka.

Vučić je čekao nekoliko dana da protutnje spekulacije, pa je tek onda potvrdio susret sa Bernsom, ne iznoseći ni najmanji detalj, kako bi se fama nastavila.

Ako je i Ivica Dačić bio prisutan, sigurno da nije pevao „Miljacku”. Da li je Berns možda video Aleksandra Vulina, bivšeg šefa BIA, neobično bliskog ruskim službama? Pod a: nije pozvan da ne bi dojavio Rusima. Pod b: pozvan je, baš zato da bi dojavio Rusima.

Zato je poseta Bernsa Beogradu vrhunska obaveštajna i diplomatska igra senki: ono što će se tek dogoditi biće rezultat razgovora koji kao da se nije ni dogodio!