Ukrajina je za nuklearno sučeljavanje

„Odluka Kijeva da pokrene ofanzivu na region Kurska u Rusiji definitivno je blokirala bilo kakve pregovore o postizanju mira između dve zemlje”, izjavio je Dmitrij Medvedev, zamenik predsedavajućeg ruskog Saveta bezbednosti i nekadašnji prvi čovek najveće države na svetu. „Nakon što su neonacisti izvršili ovaj teroristički napad, svi delovi slagalice došli su na svoje mesto. Jasno je da nikakvih mirovnih pregovora ne može biti sve dok protivnik ne bude potpuno poražen.”

Upad ukrajinskih oružanih snaga na teritoriju suseda, 6. avgusta, zaista je predstavljao iznenađenje. U relativno kratkom roku zauzeta je ozbiljna teritorija, ruske odbrambene jedinice krenule su u povlačenje, a narod da napušta domove. Pale su i prve ljudske žrtve, srušeni mostovi i industrijska postrojenja. Mnogi su pomislili da bi akcija Ukrajinaca mogla da najavi preokret u ratu koji se vodi još od februara 2022. Ipak, sve je brzo svedeno na samo još jedan događaj na bojištu. Ali oživelo je i neke potisnute ideje. Posebno onu o upotrebi nekonvencionalnog naoružanja, tačnije – nuklearne bombe. Naravno, sa ruske strane.

Ono što je nedorečeno u svim apokaliptičnim predviđanjima jeste: da li bombu treba baciti na Ukrajinu ili na vojnike Volodimira Zelenskog, koji deluju u Kurskoj oblasti. Pristalica i jedne i druge varijante ne manjka. Ipak, ono što je nedorečeno je: zašto bi Rusija bacala nuklearnu bombu i uništavala svaku mogućnost života na prostorima koje ili već poseduje, ili je po njih krenula pre dve i po godine.

Podsetimo, evroazijski džin ni u vreme carsko, ni u vreme boljševičko, nije uništavao prostore oko sebe. Preuzimao ih je u svoje okrilje. Nije pravio kolonije ili slične tvorevine iz kojih bi crpeo blaga isključivo za potrebe metropole. Jednostavno, osvojene teritorije postajale su deo zajedničke države, a njihovi žitelji građani ravnopravni sa onima u Moskvi ili Sankt Peterburgu. Svakako ne jednako bogati, ali – slobodni.

Ni u svetskim ratovima prošlog veka Rusija nije bezobzirno uništavala protivnike, nego ih je nadjačavala i potčinjavala. Nije bacala bombe koje u samo nekoliko sekundi ubijaju stotine hiljada života. Iz tih vremena ostala je i rečenica sovjetskih vojnika pri isticanju zastave na zgradi Rajhstaga u Berlinu, 1. maja 1945: „Mi smo svoj posao obavili, vreme je da se vratimo kući.”

Dakle, zašto bi neko bacao najubojitije oružje na teritoriju za koju se bori? Takva vrsta osvete, u najmanju ruku je kontraproduktivna. Objektivno, u Rusiji je u više navrata bilo glasova u prilog „nuklearnom rešenju”, ali tada su kao cilj navođeni neki gradovi u Poljskoj u kojima je smeštena glavnina američkih oružanih snaga u Evropi i ka čijoj teritoriji Rusija nema nikakvih pretenzija.

Vodeći se, valjda, tim idejama, neki na Zapadu su pomislili da bi mogli Moskvu da nateraju na nepromišljeni potez. Bila bi to dvostruka dobit: Rusija bi bila optužena za ratni zločin dok bi nuklearno uništavanje Hirošime i Nagasakija (6. i 9. avgusta 1945. godine) bilo potpuno skrajnuto iz pažnje svetskih boraca za mir i javnosti uopšte. Sa druge strane Evropljanima bi bile potpuno vezane ruke i morali bi listom da krenu u još jedan američki rat. Ovaj put – konačni. Ukrajince, kao ni do sada, niko ne bi pitao za mišljenje.

Ali ratna dešavanja došla su do tačke kada se odlučuje i o nezamislivim potezima. Ukrajina definitivno više neće ličiti na onu zemlju koja je 2014. krenula putem nacifikacije i oduzimanja osnovnih prava delu svojeg življa. Takođe, izazvati neku provokaciju koja bi imala veliki odjek u međunarodnoj javnosti nije na odmet. Istrage povodom svojevremenog miniranja gasovoda Ruski tok 1 i 2, nikako da dobiju epilog. Ne zbog veštine kojom je diverzija izvršena, već iz odbijanja Zapada da se suoči sa svojim nedelom. Kako, uostalom, objasniti građanima Evrope da se tome pribeglo kako bi njima samima život bio otežan.

Priče o nuklearnim udarima pojavljuju se od vremena do vremena, zavisno od svetskog rasporeda snaga. Do pre nekoliko godina bile su vezane isključivo za svojeglavost Severne Koreje i njeno nepristajanje da se povinuje moćnoj Americi. Opasnost je ostala, ali kao da više nije pogodna za priče o apokalipsi koja preti celoj planeti.

Evropa je, htela to ili ne, uvek važila za centar civilizovanog sveta. Šta god ko pod tim podrazumevao. Pretnje njenim razaranjem uvek su imale dobrodošlu publiku. Posebno kada su stizale iz delova sveta koji eventualnu katastrofu ne bi ni osetili. Zato su ovde „promoteri mračne budućnosti” uvek najbrojniji i dobrodošli. Pogotovo u vremenima ratova poput ovoga u Ukrajini.