Nećemo ostati žedni, pićemo morsku vodu

Metode dobijanja vode za piće iz slane morske vode poznate su više od dva milenijuma. Još u antično doba grčki moreplovci su kuvali morsku vodu, a u starom Rimu je filtrirana kroz glinene cevi da bi postala pitka.

Oko 70 odsto Zemljine površine je prekriveno vodom, ali od ovih više od 1,4 trilijarde litara manje od tri odsto je slatka voda, a manje od jedan odsto se može koristiti kao voda za piće.

Ovi resursi postaju sve oskudniji. Svetska populacija raste i na mnogim mestima nema dovoljno sveže vode. Sve više suša zbog klimatskih promena dovodi do nestašice vode u sve više regiona.

Četvrtina ljudi već živi u zemljama sa „ekstremnim nedostatkom vode“. To znači da se tamo svake godine koristi najmanje 80 odsto sve raspoložive vode. Ovo povećava rizik od nestašice vode i privremeno primorava vlade da ozbiljno ograniče snabdevanje.

Dodatna milijarda ljudi mogla bi da se suoči sa ekstremnim nedostatkom vode do 2050. godine, čak i u slučaju da se globalno zagrevanje može ograničiti, pokazuju optimistični klimatski scenariji.

Uprkos kritikama zbog troškova, visoke potrošnje energije i uticaja na životnu sredinu, desalinizacija je poslednje dve decenije industrija u procvatu.

„Savremeni oblici drevnih tehnologija su „sadašnjost i budućnost rešavanja nestašice vode. Sve veća nestašica vode pokreće ovaj razvoj i sve se više grade postrojenja za desalinizaciju,“ kaže Manzur Kadir, zamenik direktora Instituta za vodu, životnu sredinu i zdravlje Univerziteta Ujedinjenih nacija, prenosi Dojče vele.

Moderna postrojenja za desalinizaciju uklanjaju so bilo termalnom destilacijom, zagrevanjem morske vode i hvatanjem vodene pare, ili rade sa takozvanom reverznom osmozom, u kojoj se voda potiskuje kroz filterske membrane.

Alternativne metode zaslađivanja takođe mogu igrati važnu ulogu, kaže Kadir, uključujući veštačku proizvodnju kiše zasejavanjem oblaka, dobijanje vode iz magle, transport ledenih bregova u suva područja ili recikliranje vode. Ali ove metode ne bi mogle da proizvedu dovoljno vode da zadovolje globalnu potražnju.

Trenutno se desalinizacijom dnevno proizvede 56 milijardi litara vode za piće. To je oko sedam litara za svakog od osam milijardi ljudi na Zemlji.

Od 16.000 postrojenja za desalinizaciju širom sveta, oko 39 odsto njih je u pogonu na Bliskom istoku. Pored severne Afrike, ovo je region najsiromašniji vodom na svetu.

Budućnost bez postrojenja za desalinizaciju bila bi „skoro nemoguća“ za mnoge zemlje, objašnjava Kadir, zato što tamo ima vrlo malo padavina.

Širom sveta, samo oko pola procenta ukupne potrošnje slatke vode pokrivaju postrojenja za desalinizaciju. Međutim, ovaj procenat je mnogo veći u zemljama kao što su Katar (76 procenata) i Bahrein (56 procenata).

Postrojenja za desalinizaciju troše mnogo energije. Do sada su uglavnom radila na fosilna goriva kao što su nafta ili ugalj i stoga su štetna po klimu.

Na suvom mediteranskom ostrvu Kipar, oko 80 odsto vode za piće dobija se desalinizacijom, a četiri postrojenja za desalinizaciju troše ukupno pet odsto električne energije i da su odgovorna za oko dva procenta emisije štetnih gasova.

Povećanje energetske efikasnosti jedan je od faktora koji pokreću rast industrije, smatra Hugo Birč, urednik za desalinizaciju i ponovnu upotrebu vode u „Global voter intelidžens”, platformi za desalinizaciju.

Većina novih postrojenja za desalinizaciju koristi reverznu osmozu, a ne termičke procese, koji su energetski efikasniji, rekao je Birč. Ova promena bi mogla da prepolovi troškove struje.

Energija potrebna za desalinizaciju reverznom osmozom opala je za skoro 90 procenata između 1970. i 2020. godine. Neke prognoze sugerišu da će tehnološki napredak smanjiti troškove desalinizacije za dodatnih 60 odsto u naredne dve decenije.

Troškovi proizvodnje desalinizovane vode su značajno pali – na oko pola dolara po kubnom metru. Ali ovo je „i dalje posao za bogate zemlje. Glavni problem ostaje to što još uvek nije pristupačno za zemlje sa niskim prihodima,“  kaže Kadir.