Ima se­o­ba, smr­ti ne­ma

U dvo­ri­štu po­red mog je ku­ća dvo­ji­ce bra­će iz Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce. Ni­su se još do­se­li­li, a je­dan od njih je že­nio si­na i svad­bu pra­vio ov­de. Za­što ov­de? Da bi mo­gli slo­bod­no da pe­va­ju, da se ve­se­le. Ne ka­žem da na Ko­sme­tu ne­ma svad­bi, ali ova naj­re­či­ti­je go­vo­ri o vre­me­nu u kojem ži­vi­mo.

Stra­da­nja Sr­ba na Ko­sme­ta ni­su po­če­la od ju­če. Ni od 2008. kad je Ko­so­vo pro­gla­si­lo ne­za­vi­snost, ni od nje­go­ve oku­pa­ci­je 1999. i oti­ma­nja „Trep­če” od stra­ne Ame­ri­ka­na­ca, ni od po­bu­ne Al­ba­na­ca 1981/82, ni od za­bra­ne prog­na­nim Sr­bi­ma da se vra­te na svo­ja og­nji­šta po za­vr­šet­ku Dru­gog svet­skog ra­ta, ni od kon­zul­skih vre­me­na Mi­la­na Ra­ki­ća u Pri­šti­ni, pa čak ni od osni­va­nja Pri­zren­ske li­ge 1878. Zar smo za­bo­ra­vi­li se­o­bu Sr­ba pod Ar­se­ni­jem Čar­no­je­vi­ćem iz tur­skog vak­ta? Ni­su be­ža­li od do­bra.

Ali Sr­ba na Ko­sme­tu još u ve­li­kom bro­ju ima. Da­na­šnje stra­da­nje na­šeg na­ro­da na Ko­sme­tu od­vi­ja se kom­bi­na­ci­jom ogo­lje­ne si­le i per­fid­nim one­mo­gu­ća­va­njem osnov­nih uslo­va za nji­hov ži­vot. Re­ci­mo da bi im to ko­li­ko-to­li­ko omo­gu­ći­lo osni­va­nje Za­jed­ni­ce srp­skih op­šti­na, ali da bi se to spre­či­lo, du­že od 11 go­di­na, be­lo­svet­ski „mu­dra­ci” sva­ko­dnev­no iz­mi­šlja­ju i stva­ra­ju no­ve pro­ble­me o ko­ji­ma mo­ra da se pre­go­va­ra, da se ne bi go­vo­ri­lo o ZSO. Du­ga­čak je za Sr­be spi­sak po­ni­ža­va­ju­ćih pro­ble­ma ko­ji­ma Za­pad za­ma­ja­va ne sa­mo naš ži­valj na Ko­sme­tu, ne­go i sve nas, a mi mo­ra­mo da tr­pi­mo, zna­ju to oni, da ne bi do­šlo do naj­go­reg – su­ko­ba s NA­TO-om: uki­da­nje srp­skih re­gi­star­skih ta­bli­ca, za­bra­na do­to­ka hra­ne, ro­be, le­ko­va iz cen­tral­ne Sr­bi­je, uki­da­nje di­na­ra, ula­zak al­ban­skih sna­ga i po­li­ci­je na se­ver Ko­sme­ta, la­žni iz­bo­ri sa tri od­sto iz­la­zno­sti, la­žni gra­do­na­čel­ni­ci, ras­pi­si­va­nje re­fe­ren­du­ma za nji­ho­vu za­me­nu pod ne­pri­hva­tlji­vim uslo­vi­ma. Sad je na red do­šlo otva­ra­nje glav­nog mo­sta na Ibru. Na­ši ne­pri­ja­te­lji naj­pre stvo­re pro­blem pa ga po­sle re­ša­va­ju. Na­rav­no, uvek na na­šu šte­tu.

Sr­bi na Ko­sme­tu su naj­o­be­spra­vlje­ni­ji na­rod u Evro­pi. Sa­mo po­ne­ko dig­ne glas u nji­ho­vu za­šti­tu. Svet ću­ti, a naj­ja­če od­le­že muk onih ko­ji su do sve­ga ovog do­ve­li. To bo­li. A svad­bar­ski mu­zi­ča­ri, na de­se­tak me­ta­ra od me­ne, ot­pe­va­li su sve na­še pe­sme sa Ko­sme­ta. Ka­kva le­po­ta! Le­po­ta ko­ja bo­li, ra­za­ra du­šu i nji­ho­vu i mo­ju. I ma ko­li­ko sva­to­vi bi­li ve­se­li, ja tu­gu­jem zbog nji­ho­ve zle sud­bi­ne. Te­ši me što ču­jem da pe­smu „Oj, Ko­so­vo, Ko­so­vo”, če­sto i s naj­ve­ćim odu­še­vlje­njem, svi pe­va­ju. Dok je Ko­smet u nji­ho­voj du­ši bi­će i naš.

Ra­do­mir Jo­va­no­vić,

Ži­ča