Šah kao naj­bo­lja te­ra­pi­ja

Šah na­stao u In­di­ji, u Sr­bi­ji je ve­o­ma raz­vi­jen, a „za­hva­lju­ju­ći ini­ci­ja­ti­vi dr Avra­ma Vi­na­ve­ra u Šap­cu još 1905. go­di­ne osno­van ša­hov­ski klub” (Lju­bi­ša Šor­maz „Če­tr­de­set go­di­na fi­zič­ke kul­tu­re u op­šti­ni Ša­bac”).

Klub je to­kom ve­ka i vi­še pro­la­zio kroz ra­zna sta­nja, sve do po­ja­ve pro­fe­so­ra Mi­ro­lju­ba Mer­do­vi­ća, po za­ni­ma­nju ma­šin­skog in­že­nje­ra, ko­ji je svo­jom lju­ba­vlju i pre­da­nim ra­dom od klu­ba na­pra­vio kult­no me­sto u Šap­cu. Po zi­do­vi­ma klu­ba su bi­le ura­mlje­ne pe­sme, i naj­bo­lja po iz­bo­ru zna­la­ca – „Ako” Ki­plin­ga. Da ne za­bo­ra­vi­mo da je otva­ra­nju no­vih pro­sto­ri­ja Ša­hov­skog klu­ba Ša­bac pri­su­stvo­va­la i prof. dr Mi­li­ca Ko­vić Vi­na­ver, pra­u­nu­ka ču­ve­nog dr Avra­ma Vi­na­ve­ra, osni­va­ča klu­ba. Čast klu­bu, pred­sed­ni­ku Mer­do­vi­ću i Šap­cu či­ne po­se­te Kir­sa­na Iljum­ži­no­va, pred­sed­ni­ka Svet­ske ša­hov­ske fe­de­ra­ci­je, Ana­to­li­ja Kar­po­va, biv­šeg pr­va­ka sve­ta, le­gen­de Sve­to­za­ra Gli­go­ri­ća, Alek­san­dra Ma­ta­no­vi­ća i đa­ka ša­bač­ke gim­na­zi­je, ša­hi­ste i pu­bli­ci­ste Di­mi­tri­ja Bje­li­ce, Bo­ži­da­ra Ki­ćo­vi­ća, pu­bli­ci­ste i no­vi­na­ra, Ma­tu­lo­vi­ća, Dam­nja­no­vi­ća, Iva­ni­še­vi­ća...

Klub je bio or­ga­ni­za­tor i dva ve­li­ka tak­mi­če­nja u ob­li­ku ubr­za­nog ša­ha, a to su me­mo­ri­jal­ni tur­nir „Če­do­mir Pe­tro­vić” (ime­no­va­ni je pra­vio naj­bo­lje ba­kla­ve na Bal­ka­nu i slu­žio ih u pro­sto­ri­ja­ma) i Sve­to­sav­ski br­zo­po­te­zni tur­nir.

I ta­ko je pe­sma tra­ja­la sve do re­sti­tu­ci­je, ka­da su pro­sto­ri­je vra­će­ne vla­sni­ci­ma po­ro­di­ci Sa­mu­ro­vić. Za­ni­mlji­vo je da je dr Sa­mu­ro­vić tra­ži­la skrom­ne uslo­ve, pod ko­ji­ma bi klub na­sta­vio svo­ju mi­si­ju. Ipak, zbog ne­is­pu­nje­nja nje­nih uslo­va, klub slav­ne tra­di­ci­je ostao je bez pro­sto­ri­ja. Tu­žno, ali isti­ni­to.

Pro­fe­sor Mer­do­vić ima još lju­ba­vi i ener­gi­je da na­sta­vi sport­sku i kul­tur­nu mi­si­ju ne­go­va­nja i na­stav­ka tra­di­ci­je drev­ne igre. Sma­tra da klub s ta­kvom isto­ri­jom za­slu­žu­je pro­sto­ri­je u cen­tru Ma­log Pa­ri­za, ka­ko su na­zva­li naš grad zbog slav­ne dru­štve­no­sti i ne­go­va­nja pa­me­ti i kul­tu­re.

U knji­zi „Ko­rak is­pred dru­gih – tre­će iz­da­nje bren­do­va Pod­ri­nja” No­vi­ce Pr­sto­je­vi­ća, u po­gla­vlju „Sto­go­di­šnjak iz­ne­drio de­se­ti­ne ša­hov­skih šam­pi­o­na”, spo­mi­nje se, iz­me­đu osta­lih, i prof. dr Zo­ran Ga­jić, maj­stor FI­DE (sa­da ra­di kao pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u SAD), o ko­me sam u svo­joj knji­zi „Ša­bač­ka sport­ska raz­mi­šlja­nja” osta­vio ova­kav trag: „Dok­tor elek­tro­teh­ni­ke, po­zna­ti ša­hi­sta, pro­fe­sor i naj­pre Šap­ča­nin, po po­vrat­ku iz Ame­ri­ke pri­ča: ’Za­pad­nja­ci već po­ma­lo re­ša­va­ju pro­blem bo­le­sti. Pro­du­žu­je se ži­vot­ni vek. Ali i po­ve­ća­va se broj sta­rih – se­nil­nih oso­ba. I da bi pred­u­pre­di­li bo­lest, kao naj­bo­lju ’te­ra­pi­ju’ uvo­de šah. Po­ve­ća­va se broj in­struk­to­ra. I ka­že da će usko­ro to sti­ći i do nas!’”

I na­kon sve­ga, ple­di­ram da po­mog­ne­mo pro­fe­so­ru Mer­do­vi­ću da do­bi­je pro­sto­ri­je i na­sta­vi s plod­nim ra­dom na te­re­nu ša­ha i kul­tu­re, jer je sva­kog da­na u pro­sto­ri­ja­ma bi­la i štam­pa na uslu­zi po­se­ti­o­ci­ma.

Jo­van Ru­ka­vi­na,

Ša­bac