Balada o Deng Sjaopingu

Škotski istoričar i filozof Tomas Karlajl zapisao je da su „biografije velikih ljudi istorija čovečanstva”, a potpisnik ovih redova bi na to dodao da je snaga svake nacije i države u tome koliko se velikih ljudi zadesi u njihovom sastavu i koliko nacije i države umeju da ih prepoznaju. Na sreću, među ljudima, kao i među običnim fizičkim objektima, vlada sila teže i oni „teži” ljudi uvek privlače one „lakše”, odnosno veliki ljudi imaju prirodan magnetizam za sitnije prirode, ne zato što su obdareni nekim čarobnim moćima, već zato što su izvanredno inteligentni i mogu da rešavaju probleme koji se sitnijim prirodama čine nerešivim.

Prošle nedelje navršilo se 120 godina od rođenja jednog velikog čoveka, Deng Sjaopinga, bivšeg lidera Kine, koji ju je svojim mudrim potezima transformisao i pretvorio u jednu od najznačajnijih svetskih sila. Deng ne samo da je bio dalekovidi državnik i ne samo da nije bio običan vlastohlepni tehnolog vlasti, već je bez svake sumnje bio najveći državnik 20. veka, a možda i najveći državnik za mnogo vekova, jer je u odnosu na druge zadovoljio sve državničke figure. Ne samo što je stvorio značajno državničko delo na postepen i razborit način, bez potoka krvi, već je i mudro odredio naslednike koji će se brinuti o njegovom delu. Jednostavno rečeno, nije samo sebično mislio na sebe kao što to čini većina „običnih” političara, po principu „posle mene propast”, već se brinuo da njegovo delo nastavi da živi i onda kad njega više ne bude. A njegovo delo je bila moderna i jaka Kina, koja neće biti ponižena kao u vreme kad se rodio.

U poređenju s Dengom, drugi izvikani državnici 20. veka deluju kao kepeci – Tito, hrabar i vešt u usponu na vlast i na samoj vlasti, nije iza sebe ostavio ništa, Staljin je modernizovao Rusiju, ali uz potoke krvi, Franko je sačuvao Španiju od rascepa i Drugog svetskog rata, ali opet uz dosta nepotrebne unutrašnje krvi, Čerčil je bio dobar ratni vođa, ali u miru stari čangrizavi osobenjak i tek prosečni reformator, te se s Dengom u 20. veku možda mogu meriti samo De Gol i Frenklin Delano Ruzvelt, koji su svoje države takođe iz haosa preveli u mir, red i razvoj. Međutim, problemi koje su rešavali De Gol i Ruzvelt ipak su bili, makar količinski, manji od onih koje je rešavao Deng, jer je njegova Kina bila i populaciono veća od Amerike i Francuske i bila u mnogo lošijoj startnoj poziciji (doduše, i Francuska će potezima kratkovidih tehnologa vlasti Drugi svetski rat dočekati nespremna i u njemu stradati jednako kao i Kina).

No, da se vratimo Dengu. Toliko učiniti za samo jedan život, doduše veoma dug, jer je živeo 93 godine, a lider Kine postao „tek” sa 74 godine, pošto se prethodno čitavu mladost i zrelo doba preganjao s kratkovidim neznalicama, ali i imao sreću da ga zaštite drugi veliki ljudi, čak i kad se nisu s njim slagali. Mao ga je nekoliko puta zaštitio, iako ga je i nekoliko puta oterao na marginu političkog života, ali nikad nije razmatrao da ga i fizički ukloni, kao što je uklonio tolike druge, jer je bio svestan da je Deng „čovek retkih kvaliteta”, kako je jednom rekao zlim partijskim jezicima.

Pa koje je to kvalitete imao ovaj mali-veliki čovek, jer bio je visok samo 1,50 metara, što je čak i za kineske standarde malo. Imao je, pre svega, ne samo neverovatno bistar um u smislu da shvati gde su problemi u organizaciji bilo čega što je vodio – partijske ćelije, vojne jedinice, okruga i konačno čitave velike države – već i praktičnu sposobnost da ih reši, uvek iznova povrđujući da snaga klade valja, a da um caruje. Bio je, što istovremeno, što sukcesivno, i politički vođa i vojni komandant i ekonomski reformator, te je atribut kojim bi se najbolje mogao opisati – arhitekta savremene Kine. Kao mladić se pridružio Komunističkoj partiji Kine sasvim ispravno procenjujući da ona može doneti Kini prosperitet i razvoj, te je u građanskom ratu s nacionalistima učestvovao najpre kao politički komesar, a potom i kao vojni komandant. Imao je tu i promašaja, kao onda kad je oportunistički napustio borbeni položaj usled bitke u Guangsiju 1931. godine, ali niko se nije naučen rodio, pa se do kraja građanskog rata izveštio u vođenju borbi i ostvario neke od najznačajnijih pobeda Kineske oslobodilačke armije, bivajući najzaslužniji što danas npr. Tibet pripada Kini.

Pošto se građanski rat završio, postaje u novoj komunističkoj vlasti jedan od važnijih funkcionera, ali jedan od onih koji imaju svoje mišljenje, što u Maovoj Kini nije bilo nimalo lako, a moglo je bogami koštati i glave, iz čega se vidi koliko je ovaj redak čovek bio ne samo pametan, već i hrabar. Bio je u drugoj polovini pedesetih godina 20. veka, tokom nesuđenog reformskog kineskog „velikog skoka napred” (1956–1962), član čuvenog kineskog Politbiroa sastavljenog od samo šest ljudi, ali taj grandiozno planirani „skok” nije baš prošao dobro, jer je div Mao bio bolji vojni komandant, nego što je bio reformator u miru. Trebalo je sačekati da ode tzv. prva generacija kineskih lidera, Mao Cedung i njegov „večni premijer” Džou Enlaj, da se Dengu ukaže prilika da se uspne na vrh, što se konačno dešava 1976. godine, pri čemu Deng nije bio čak ni proklamovani Maov naslednik. Naprotiv, bio je skrajnut na marginu i ozloglašen, te je još dve godine nakon Maove smrti trebalo da se bori s budalama i Maovom udovicom koji su mislili da se „državni presto” nasleđuje preko uvlačenja ili kreveta.

No, ne bi Komunistička partija Kine bila to što je danas, najmoćnija organizacija sveta, da je dopustila da presto padne u ruke sitnih i nesposobnih ljudi, pa su stariji partijski funkcioneri i vojni zvaničnici naprosto pomogli Dengu da s margine dođe na sam vrh države, pri čemu on skromno nikad nije imao neku izvikanu funkciju, već je od 1978. godine upravljao Kinom kolektivno s takozvanom grupom osam staraca, najpre samo kao predsedavajući državnog savetodavnog organa, pa potom kao predsedavajući centralne vojne komisije, te nikada zvanično nije bio predsednik države ili premijer, iako je moć uvek bila tamo gde je bio on, tj. njegova pamet.

Za skoro dve decenije svog, što zvaničnog, što nezvaničnog vođenja Kine, jer ostao je uticajan i kad je kormilo mudro prepustio mlađima, uspeo je da iz temelja promeni Kinu provodeći je kroz tzv. četiri modernizacije, povećavajući njen društveni proizvod neverovatan broj puta – od 150 milijardi dolara 1978. godine na 1.200 milijardi dolara 2000. godine, smanjujući broj siromašnih sa trećine u 1978. godini na manje od 10 odsto u 2000. godini, određujući mudro svoje naslednike, zahvaljujući čemu je danas nominalni bruto društveni proizvod Kine 18,53 odsto svetskog, dok je 1980. godine bio samo 2,7 odsto.

Prethodni podaci govore o konkretnim rezultatima koje je napravio svojim vođstvom, jer brojevi ne lažu i oni su sasvim u skladu s maksimom kojom se rukovodio čitavog života – „tražiti istinu na osnovu činjenica” – što će čak u jednom momentu postati i moto čitave države.

Jer veliki ljudi su deca činjenica, dok je najveći greh tzv. sitnih priroda što zatvaraju oči pred činjenicama, kako se o tome lepo izrazio britanski pisac K. S. Luis.

Naučni savetnik na Institutu društvenih nauka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista