Ledi Niki, ribareva kći

Svojevremeno najlepša žena bivše Jugoslavije, Nikica Marinović (61), kako prenose mediji, pre dva dana oduzela je sebi život u svom stanu u centru Beograda. Duže vreme ova lepotica, koja je na izboru u Londonu šezdesetih godina proglašena najlepšom Evropljankom i drugom pratiljom mis sveta, živela je skromno i povučeno a, kako se priča, patila je od depresije. U znak sećanja na uspešnu karijeru Nikice Marinović, koja je u „Politikinom” listu „Bazar” svojevremeno savetovala čitateljke kako da sačuvaju mladost i lepotu i izgrade sopstveni modni stil, prenosimo poslednji tekst napisan o njoj, objavljen u „Politici”.

* * *

Godinama već osećam da nešto nedostaje Beogradu. Prolazim njegovim ulicama i vidim sve je na svom mestu. Niču nove, velelepne palate, tržni centri, poslovna zdanja, promiču lepi i mirišljavi ljudi, kao da sam u nekoj svetskoj metropoli. Ali, opet, nešto tu fali.

I onda sam shvatio. Na velegradskim ulicama godinama ne viđam izuzetnu Beograđanku, svojevremeno zvanično proglašenu najlepšom Evropljankom – Nikicu Marinović. Ne srećem ženu koja je, i muškarcima i ženama, oduzimala dah. Ženu koja je samom svojom pojavom od drugih izmamljivala i poslednji gram poštovanja i divljenja.

Zašto je naša lepotica, rodom Dubrovkinja (kako bi rekao Selimović), a osećanjem pripadnosti Beograđanka, rezignirana? Šta ju je to nateralo da otuda, iz svog stana, ne pušta glasa o sebi.

(/slika2)S lepoticom me nikada niko nije upoznao. Ipak, viđao sam je u klubu „Politike” na 15. spratu krajem šezdesetih. Meškoljio se, jednom, na stolici pored nje na koncertu Sare Von u Domu omladine, ne znajući šta da činim sa sobom. Sticajem okolnosti, snimao sam je kao manekenku u Kelnu, s jeseni 1975. godine, na modnoj reviji „Sirogojna”. Bio sam njen vitez, bar dva puta, u ekspresnom vozu „Sava” na relaciji Beograd–Zagreb, kada sam je dugim razgovorima u hodniku vagona spasavao od nasrtljivaca.

Danas nema Nikice Marinović na beogradskim ulicama da iza sebe ostavlja tragove zlataste prašine. Kao da želi da bajku o sebi, koju su drugi pripovedali, zauvek zabravi. Iako od svoje lepote nikad nije pravila fetiš.

Ni te 1966. godine, kada je časopis „Bazar” organizovao u Dubrovniku izbor regionalne lepotice, a zatim i mis Jugoslavije, kada je sticala pravo da se takmiči u Londonu za titulu najlepše žene na svetu, odbijala je da učestvuje u toj maskaradi. Neko od organizatora ju je primetio u publici, dok su na bini trajale probe za priredbu. Pobegla je u mračne dubrovačke uličice kad je videla da su neki ljudi pošli k njoj. Ipak su je našli, posle dužeg traganja, u Rijeci Dubrovačkoj. I da je htela nije mogla nikako da se sakrije. Odavala ju je duga plava kosa i neviđena lepota. „Ljudi, jeste li videli nešto lepše”, uzvikivali su za njom. Nisu je mogli zaštititi ni majka Perica ni Pepo Marinović, ribar, njen otac. Dubrovačka maturantkinja je već pripadala obožavateljima, iako se tome dugo opirala. Baš zbog toga što joj je otac bio ribar, mnogi su sebe uveravali da čuda postoje i da je za to Nikica najbolji primer, jer takva lepotica može da bude stvorena samo od morske pene, pa ju je šjor Pepo, malecku, u nekoj olujnoj noći mrežom izvukao iz mora.

Kad se nastanila u glavnom gradu i tu, u dva navrata, pokušala da svije porodično gnezdo, iza nje su se čuli komentari: „Naša najlepša žena koja je ikada koračala Beogradom”.

(/slika3)Na izboru za mis sveta, krajem te 1966. godine, lepotice iz drugih zemalja su proveravale da li je Nikica stvarna. Vukle su je za kosu, zagledale joj u nokte, opipavale njeno telo. A ona nije umela ni da se našminka. Sem toga, povredila je i nogu. Odmah je odbila sve ugovore koji su joj obezbeđivali visoke dolarske zarade, a nije htela ni da čuje da se pojavi pred američkim vojnicima u Vijetnamu. Sve je odbila. I dogodilo se ono što i pijanisti Ivi Pogoreliću u Varšavi. Nije pobedila. Bila je prva pratilja Indijki Reiti Fariji koja je ponela titulu najlepše žene na svetu. Da, ali samo titulu. Nikica je bila pravi pobednik u Londonu. Jer, svi su znali šta se događalo iza scene. Postala je ledi Niki, ribareva kći.

Dugo nema Nikice na beogradskim ulicama. Zato sam se prošlog utorka pretvorio u Kovačevićevog Iliju Čvorovića, „balkanskog špijuna”, i saznao gde ona stanuje. Ali zvono stana broj 48 na devetom spratu, u istočnom delu grada, odjekivalo je u prazno. Raspitivao sam se za nju kod prodavaca u kiosku i u obližnjoj samousluzi. Neki nisu znali za nju, a drugi su je malo poznavali. Ali, ispred zgrade sam naleteo na osobu ornu za razgovor. Da li je Nikica još onako lepa, dostojanstvena, žena za divljenje?

– Nikad lepša nije bila. Kako da je ne znam, ona je bila simbol one velike Jugoslavije. Zašto se povukla? Pa, ima ona svoje prijatelje koji su joj dovoljni. Novinari? A njima više ništa ne veruje i ne želi da ih vidi. Jer, sve što je govorila, oni su izvrtali onako kako je njima odgovaralo. Zato ne želi da bude prisutna u javnosti. Pustite je da živi svoj život – kaže žena kojoj se, kako je rekla, lepotica obraća sa „gospođo Tasić”.