Srbija do Volstrita

Veliki broj, pre svega analitičara i novinara, ljudi koji po prirodi svog posla moraju biti najspremniji da govore o onome šta nam se događa i o onome šta možemo očekivati, poredi sadašnju finansijsku i ekonomsku krizu sa onom velikom, do sada najvećom, iz 1929. godine, koja je takođe započela padom njujorške, a zatim i drugih berzi. Naravno da se na pomen krize iz 1929.javljaju mnoge asocijacije, koje se mogu sabrati u jednu zajedničku – milioni ljudi na ulicama bez posla, gladni, bolesni, poniženi, bez nade, koji sa strahom očekuju sledeći dan. Sve mere koje preduzima država usmerene su ka jednoj tački, koja je u krajnjoj liniji mera uspešnosti države, ali i nacionalne ekonomije u celini – ka sprečavanju nezaposlenosti, odnosno održavanju što veće zaposlenosti.

Aktuelna kriza koja je započela urušavanjem tržišta nekretnina u SAD, svoj izvor – mada se to ne vidi na prvi pogled – ima takođe u nezaposlenosti, nestalnosti zaposlenja i prihoda, koji nisu samo ekonomska kategorija već i vid držanja ljudi u zavisnosti i strahu.Nesporna je i knjigovodstveno dokaziva tvrdnja da su mnogi dužnici neuredno otplaćivali rate kredita, ili su u potpunosti prestali da ih plaćaju, pa su hipoteke postale izvršne. Zašto su oni prestali da plaćaju svoje obaveze, svesni posledice koja ih čeka – da će ostati bez krova nad glavom? Razlog svakako, bar ne na opštem planu, nije njihova neodgovornost. Razlog je u tome što nisu imali od čega, a to znači da su ostali bez posla, ili bez pristojno plaćenog posla. Takav pristup neizbežno vodi ka jednom poraznom pitanju – koliko ljudi treba da ostane bez posla, bez hleba, bez krova nad glavom da bi se tržište opet jednog dana stabilizovalo. Svi znaju šta se događa u društvu u kome veliki broj ljudi ostane bez posla, bez krova nad glavom, bez hleba. Taj film smo već gledali i mi i drugi narodi i uverili smo se da je njegovo snimanje izuzetno skupo.

Srbija je neizbežno deo ovog procesa i izvesno je da će se posledice svetske finansijske i ekonomske krize odraziti i na našu zemlju.Svaka druga tvrdnja je neodgovorna, predstavlja zatvaranje očiju pred činjenicama, ili svesno izrečenu laž koja pretpostavlja da građani Srbije imaju stepen inteligencije kišne gliste. Pri tome postoji nesporna otežavajuća okolnost – da je naša ekonomija izuzetno slaba, da nema kvalitetne temelje, zbog čega će i naša otpornost na udarce međunarodne ekonomske krize objektivno biti slabija.

Postoji, međutim, nešto u čemu se u očekivanju novih naleta krize razlikujemo od drugih. To je činjenica da Srbija i ogromna većina njenih građana već skoro dve decenije živi u uslovima krize. Kriza je, zapravo, postala način našeg života. Tako je bilo pre, a tako je i posle 5. oktobra 2000. godine. Jasna poruka svakoj iole odgovornoj vlasti jeste da ne bi smela da zaigra na tu kartu našeg navikavanja na krizu.

Profesor Megatrend univerziteta