Uvek dajem sve od sebe jer sviram iz ljubavi

Posle koncerta „Rozenberg trija”, održanog na nedavno završenim Raškim duhovnim svečanostima, uz našeg tamburaša i gitaristu Branka Jovanovića Baka, tačnije prvog tamburaša sveta, i izvođača tradicionalne i internacionalne muzike, hodalo se tako da se tle nije doticalo. Džipsi džez numere Đanga Rajnharta nizale su se uz autorske kompozicije „Rozenberg trija”, koje je naš Bako nadograđivao virtuoznim i harmoničnim improvizacijama. Pre svega klasični gitarista, naš Bako, kao Pako de Lusija na tamburi, nadimak je dobio, kako sam kaže, tako što je, kao mali, svoje ime izgovarao „Bako”. Pre dvadeset godina proglašen je najboljim solistom na Festivalu „Starčevačka tamburica”, na manifestaciji „Zlatni slavuj” 2007. u Novom Sadu osvojio je prvo mesto, a 2010. godine na svetskom tamburaškom festivalu u Deronjama dobio je nagradu za najboljeg bas primaša i postao prva tambura sveta... U ovom razgovoru najavljuje novi album, snimanje serije, a kao kralj tambure priprema koncert u beogradskoj Skadarliji, zatim i u Novom Sadu. U planu je i posebna saradnja sa Mozesom Rozenbergom. U rodnom gradu Beču nastupa sa stalnim bendom...

U aranžmanima kompozicija „Rozenberg trija”, pa i u onima što ih je pisao Đango Rajnhart, a koje uopšte nisu uključivale tamburu, uklopili ste svoj solo i čak ga autorski izdvojili stvarajući nešto sasvim novo. Da li tako zapravo na sceni i u sadejstvu stvarate svoje kompozicije?

Da, i to se dešava zbog toga što sam odmalena slušao Rozenberga, Birelija, Đanga, Debara i druge. Imao sam tada sedamnaest, osamnaest godina, ali podražavao sam njihove stilove i maštao o tome kako bi bilo svirati sa nekim od njih. I desilo se tako da sam posle šesnaest godina stvarno nastupao sa Stočelom Rozenbergom, u Tuluzi, u Francuskoj, pre četiri godine, i sa Birelijem Lagrenom, sa kojim sam svirao na Đango Rajnhart festivalu u Minhenu. Može se reći da je tambura donekle ograničen instrument, obično se misli na njen starogradski repertoar. Međutim, mislim da sam pomerio te granice i uveo je u neku novu sferu. Na tamburi sve može da se odsvira, i grčka muzika, bugarska, i makedonska, španska, pa i Đangova, džez i džipsi džez, mađarska muzika.

Kao da svirajući tamburu putujete svetom... Kako ovaj instrument prilagođavate različitim žanrovima, od narodne do džez muzike?

Svojevremeno sam bio specijalni gost Ljubiše Pavkovića i velikog narodnog orkestra na festivalu u Bojčinskoj šumi. Imao sam devetnaest godina, a Pavković me je pitao koje njegove stvari znam da sviram. Rekao sam da znam „Pavketov stakato”. To je izazovna kompozicija i po brzini, akcentima, trilerima i tehnici uopšte, i kada je čuo da baš nju izvodim, bio je fasciniran. Tada me je pozvao da sviram sa njim i narodnim orkestrom. Inače slušam sve vrste muzike, i trudim se da sve što čujem i sam odsviram. Prošle godine, kada sam ovde u Raški nastupao sa Miroslavom Tadićem, uzeo sam i gitaru i svirao jednu moju kompoziciju, onako „iz glave”. Komponujem stalno, i uskoro, u septembru, izlazi moj autorski album u PGP-u, na kom će biti deset numera, dve sa simfonijskim orkestrom, jedna sa trubačima i specijalnim gostom Markom Markovićem, a biće tu i etno-kompozicija makedonskog prizvuka, pa jedna virtuozna, brza, stvar, pa brža i sporija kola.

Koliko ste vezani za ovaj, nešto veći, tip tambure i kako na njoj postižete virtuoznost od koje slušaocima zastaje dah?

Moja tambura jeste posebna, radio je čuveni majstor Stevan Beli. Ona ima oko 60 centimetara, a od nje ima manjih tambura, do 45 centimetara. A virtuoznost se postiže čistom ljubavlju, životnom posvećenošću svom instrumentu. Bilo da sviram u kafani ili na nekom festivalu, dajem sve od sebe jer sviram iz ljubavi. Stvarno volim da sviram i tokom vremena moj sluh se razvio do apsolutnog. Jednostavno čujem, razlikujem, prepoznajem tonove. Kada mnogo vežbam zaspim sa svojom tamburom. Zato se vidi uspeh, zato mi je Stočelo Rozenberg aplaudirao i ponosan je na mene. Zbog toga se svaki trud isplati. Od moje petnaeste godine išao sam na različita takmičenja i osvajao prve nagrade u Starčevu, Pančevu, Deronjama, u Novom Sadu. Sa Pilerovima, koji su pobedili na takmičenju „Ja imam talenat” u Beogradu, osvojio sam prvo mesto u Portugaliji, na svetskom mundijalu, zatim smo briljirali u Rusiji u Rostovu, na svetskom kupu, pa u Udinama, potom u Japanu, u Nemačkoj. Sa Pilerovima sam vežbao toliko da na kraju ne bismo imali pojam o vremenu, počeli bismo u kasno popodne, a kada bismo završili videli bismo da napolju sviće... Zato je svaki žiri uviđao da smo dobar i uigran tim, da je sve na svom mestu, od dinamike do akcenta.

Rođeni ste u Beču, ali deluje da ste stalno u Srbiji...

Rođen sam u Beču, ali jesam stalno ovde zbog gostovanja i snimanja. Dobio sam ponudu da sa svojim sinom sviram i da igram u seriji koja će se zvati „Ljubav u tišini”, prvoj seriji koja će biti na romskom jeziku. Glavnu ulogu tumačiće Bane Tomašević.

Svirate svuda po svetu, ali tambura zadržava duh naše Vojvodine?

Naravno. Tambura daje taj zvuk u kom se oseća duh Novog Sada, Petrovaradina, Zvonka Bogdana. A ljudima u svetu tambura nije mnogo poznata, pre su videli buzuki, mandolinu, balalajku. Zvuk tambure im je nov. Posebno kada na tamburi sviram neku poznatu numeru, postavljaju mi mnoga pitanja, uzimaju instrument, gledaju kako se štimuje. Volim posebno da sviram sa Miroslavom Tadićem, imali smo pretprošle godine na „Gitar art festivalu” u Beogradu prelep koncert, prošle godine svirali smo i u Herceg Novom. Volim da sviram i sa Birelijem Lagrenom, sa Stočelom Rozenbergom, Marianom Meksikanuom iz Rumunije. Bio sam specijalni gost i Željka Vasića. Na festivalu u Tuluzi pretprošle godine svirao sam sa Džipsi Kingsima, tada sam ih prvi put upoznao, a na tamburi sam izveo njihovu, špansku, muziku, što ih je oduševilo. Onda sam uzeo njihovu gitaru i odsvirao špansku muziku na romski način, i na afterpartiju, koji često bude bolji od koncerta.