Negde na granici sa bajkom

81. VENECIJA

Venecija, Lido – Sergej i Natalija sa dve male kćerke bili su primorani da napuste Rusiju pošto je Sergeja fizički napao politički protivnik i da novi dom pronađu u Švedskoj gde su predali zahtev za azil. Prilagođavaju se novoj zemlji i novom životu, roditelji vredno rade, ponašaju se po sistemskim zahtevima i pravilima, deca pohađaju školu, uče jezik, sa lakoćom se asimiluju i svi zajedno prolaze kroz redovne, zahtevne inspekcije švedskih vlasti i migracione komisije. Kada je njihov zahtev za azil ipak odbijen, mlađa kćerka Katja se samo srušila i pala u zdravstveno neobjašnjivu komu.  Ovo je u najkraćem siže filmske priče „Tihi život” nagrađivanog grčkog reditelja Aleksandrosa Avaranasa („Gospođica Nasilje”) koji je svetsku premijeru imao juče u paralelnom takmičarskom programu „Horizonti” na 81. Venecijanskom festivalu.

Sama priča i radnja Avranasovog filma inspirisani su stvarnim događajima. U današnjem svetu milioni dece su u pokretu, proterani iz svojih domova ratom, siromaštvom ili političkom represijom, a od roditelja koji su i sami u velikim nevoljama očekuje se da im obezbede zaštitu i stabilnost i uliju nadu u bolji život. Ali, kako? Koliko god se roditelji trudili deca kao sunđeri upijaju svaku izgovorenu reč, nervozu, strah, neizvesnost, anksioznost odraslih, ali i sve ono što tokom hladnih, distanciranih, dehumanizujućih birokratskih razgovora i procedura pred njima izgovaraju predstavnici vlasti tuđe države. Traumatično je i sećanje i sanjanje nedavnih nemilih događaja. I tako se dešava ono što se upravo dogodilo i Avranasovoj junakinji Katji – potpuno zdrava deca zapadaju u duboku komu. Reč je o sindromu dečjeg odustajanja, fenomenu koji je prvi put zapažen u Švedskoj gde je na stotine dece, tada najviše iz nekadašnje Jugoslavije i SSSR-a, završilo u bolnicama usled neobjašnjive kome.

Reditelj Avranas za „Politiku” objašnjava da je za sindrom dečjeg odustajanja čuo pre nekoliko godina, da je u Švedskoj on registrovan 2018 (to je i godina filmske radnje) i da je od tada bio opsednut potrebom da o tome priča na velikom platnu. „To je masovna psihogena bolest odnosno masovna sociogena bolest. Čini se da je to i prikladniji naziv jer sugeriše da je reč o društvenom poremećaju, a manje o psihološkom ili biološkom. Ponekad su doktori toliko zauzeti gledanjem u ljudske glave da zaborave društvene faktore koji stvaraju bolest”, kaže on.

Uticaj stresa na izbegličku decu je ogroman, ratovi su i u ovom veku pokrenuli masovne prisilne seobe, a o najranjivijim žrtvama – deci, malo se govori. Avranas kaže da je istražujući temu otkrio da se o tome više od dve decenije ćutalo. Za potrebe tačnosti u filmu upoznao je dvoje specijalista za sindrom dečjeg odustajanja, dr Elizabet Hultkranc i dr Karla Salina, zaslužne za priznavanje ovog sindroma od naučne i političke zajednice. Oni su se od 1998. godine bavili decom koja su uglavnom dolazila iz zemalja u kojima su proganjana ili izložena traumatskim iskustvima, previše intenzivnim za njihove mlade umove.

Neki su u početku poricali postojanje sindroma, sugerišući da porodice manipulišu situacijom kako bi dobile pravo na azil. Danas se uzroci bolje razumeju, a poznato je da je to posttraumatski zaštitni mehanizam, reakcija na strah od povratka u zemlju porekla. U stvari, deca se uglavnom bude iz kome kada njihove porodice dobiju dozvolu da ostanu u zemlji. Podsvest im alarmira da nema više opasnosti. Tako se probudila i mala junakinja Katja u „Tihom životu”, filmu koji budi empatiju, a stilski i glumački se izdiže koju stopu iznad realnosti. Negde na granici sa bajkom.

Avranasov film evocira vizuelne kodove iz njegovih prethodnih, ali i nekih poznatih žanrovskih filmova dok ne počne da evoluira u nešto toplije i ljudskije. Avranas kaže da je od početka želeo da stvori „kafkijansku atmosferu, neku vrstu administrativne distopije, koja se graniči sa naučnom fantastikom”. Autor objašnjava i da je želeo da stvori na ekranu „tu čudnu dimenziju bajke” koju je osetio kada je prvi put otkrio ovaj sindrom, jer u njegovoj mašti te dve devojčice iz filma izgledaju kao „uspavane lepotice”. U prvom delu filma Avranas ostaje veran i stvarnosti i činjenicama, što objašnjava taj postojeći strogi vizuelni izgled na početku. Postoje i scene te švedske klinike gde se veruje da se deca brže leče ako su odvojena od roditelja. Međutim, u drugom delu filma, početna hladnoća se razbija i pravi se mesto za rekonstrukciju porodice, u kojem roditelji stvaraju imaginarni svet kao neki zaštitni balon kako bi svojim kćerkama pružili osećaj sigurnosti. Nada se pojavljuje, a život se vraća.

Iz razgovora sa Avranasom jasno je da su likovi u njegovom filmu mogli da budu i iz Avaganistana, Sirije, Irana, Palestine, negde iz crne Afrike, ali se on ipak opredelio oni budu Rusi jer je 2018. godine u koju je i smeštena filmska radnja u Švedskoj zabeležen priliv stanovnika sa ruske teritorije. Činjenica je i da se kroz priču o imigrantskoj ruskoj porodici Avranas bavi i širim temama, pre svega traumatičnim posledicama politike gde god se ona vodila. „Proživljena, ili nasleđena trauma političkih previranja je u mojoj krvi. Čini se da je rat svuda oko nas, stvarajući izbeglice koje zapadno društvo sve više tretira kao drugorazredne ljude. U međuvremenu, čini se da naš svet ulazi i u klimatsku krizu koja već stvara nove talase klimatskih izbeglica i ekonomskih migracija. Odgovor na sve ovo je sve veća hladnoća, politička korektnost, potreba za podizanjem zidova, postati apatičan, a ne empatičan. U filmu smo pokušali da nađemo protivtežu svemu tome kroz humanost i ljubav”, kaže Avranas koji je za tumače bračnog para odabrao sjajne ruske glumce Čulpan Hamatovu („Zbogom, Lenjine”, „Petrov grip”) i glumca, baletana i reditelja Grigorija Dobrigina („Zrno”, „Teritorija”, „Crno more”, „Najtraženiji čovek”, „Kako sam završio ovo leto”).