Stalna čežnja za lepotom

Vito Marković (1936), naš istaknuti pesnik, napisao je četrnaest pesničkih knjiga među kojima su i „Panika tela”, „Opasnosti glave”, „Pustoš i smrt”, „Nasmejana žrtva”, „Pohvala ludilu”, „Noćni jezik”, „Beli govor”, „Noći i odsjaji”, „Dnevnik duše”... Autor je knjiga eseja i traktata: „Poezija i metafizika”, „Filozofija samoće”, „Mrvice usamljenosti”, „Rečnik misli”, „Traganje za suštinom”. Manje je poznato da je Marković tvorac i prozne trilogije, u kojoj su knjige: „Hula”, „Žest” i „Muk”.

Izdavačka kuća „Bonart” nedavno je objavila knjigu izabranih pesama Vite Markovića „Glasna glava” i drugo izdanje „Filozofije samoće”, tražene knjige koje odavno nema u knjižarama.

Knjiga „Filozofija samoće”se čita kao roman, napisan u najlepšem stilu?

U „Filozofiji samoće”, na ispovedan način, iskazana je nadljudska volja za postojanjem. Ta volja je neobična i subverzivna, snažno odsanjana. U njoj nema Ničeove čežnje za moći, ali ima čežnje za lepotom. Kao u nekom filozofskom romanu, ja sam glavni junak u toj knjizi, koji prezirući stvarnost, u snovima i samoći nastoji znalački sobom da vlada.

Veoma Vam je važno metafizičko mišljenje i njemu ste potpuno posvećeni?

U 33. godini, u oskudnom vremenu, shvatio sam, ako sobom hoću meriti život, onda moram u sebi uspavati Epikura, a probuditi Sokrata. Počeo sam češće da bacam pogled s druge strane stvari i pojava. Na taj način, zagledan u život i vreme, snažio sam duh, oblikovao sebe.

Životu, s tamne strane, borba daje snagu. Ako mu snagu daje, da li borba usavršava i veštinu postojanja?

U svetu opasnosti, mnogo je protivrečnosti i nerazumevanja. Sve što trči, pliva ili krilima maše, ide kroz život u susret smrti. Skakavac, bežeći pred pticom, skokom dolazi do smrti; zec, bežeći pred psom, trkom stiže do smrti; svraka, bežeći pred orlom, letom dospeva do smrti; mala riba, bežeći pred većom, plivajući ulazi u smrt. Život je, dakle, stalno bežanje ispred smrti. Opasnosti, u svim oblicima, sadržaj životu daju. Da bi opstala, u polju smrti, sva živa bića, pa i čovek, ne ostaju na istom, veštinu postojanja usavršavaju.

U „Filozofiji samoće” razmatrate i verska pitanja. Obraćate se često nebu i Bogu?

Verska razmišljanja rasterećuju dušu. Pomoću njih se uznosim. Uzdižem sebe, svoj duh.U vremenu potpune duhovne obezglavljenosti, i onaj ko je krhak i slab, u tim razmišljanjima nalazi snagu. Časti sebe neopisivim smirajima.

Šta, osim volje, sadrži „veština postojanja” da bi bila prava „veština postojanja”?

Veština postojanja sadrži volju da se bude jači od života. U toj volji, s puno znanja i dara, postoji i veština sazrevanja i odrastanja. Slikari, na primer, znaju da pejzaž dobro naslikan čini lepom i oskudnu prirodu. Smrt, ako je dobro slikom osmišljena, prodaje sebe životu kao drugi onostrani život. U tome je veština stvaralačkog postojanja svakog ko misli svojom glavom i ima stvaralačkog dara.

U knjizi slavite silovito i glasno, snažno i neobuzdano. Nemate razumevanja za snishodljive i neodlučne, za, kako Vi volite da kažete, „zagađivače duha”?

Kličem snažnom duhu, autentičnom stvaraocu. Privlače me siloviti i odlučni stvaraoci kojima je vreme tesno, koji održavaju obećanja i u snu data. Prezirem: pohlepne ljubitelje umetnosti, otmene pilićare duha koji u stvaralaštvu i umetnosti vide samo raskošnu metu. Oni su proizvođači duhovnog škarta, osrednjosti. I u životu više dobijaju nego što mu daju.

Da li, u nekim situacijama, voleći svog imaginarnog sledbenika, ponekad mrzite samog sebe?

Ne. To se tako samo čini. Tragajući za sledbenikom ja, u stvari, tragam za samim sobom. Sledbenik je moje drugo ja. Ja sam gladijator u oklopu reči. Svakog dana, naoružan oštrim mačem iluzija, borim se protiv samog sebe. Nadzor nad sobom volim da imam. U svim situacijama: ne oklevam da postojim. Snovima se punim i onda kad se pred ogledalom na sva usta grdim. Ali, i tad kad se grdim, ja se do suza i mrzim i volim.

Ako je čovek krhko i smrtno biće, sklono padu, šta mu je potrebno da bude „jači od života”?

Potrebno je, u svakom trenutku, u životu videti prijatelja; voleti život čisto i snažno; suzbijati bol i tugu; usavršavati se u snovima i mislima „ponirući u lepotu”; igrati na večnost i u trenutku.

Pozivate se, često, na načela svoje usamljenosti od kojih ni u snu ne odustajete. Koja su ta načela?

Postoje tri načela usamljenosti: gledaj, slušaj, posmatraj. Prvo načelo glasi: okreni pogled prema duši, gledaj šta ti duša radi; drugo načelo glasi: okreni uho prema srcu, slušaj šta ti srce kaže; treće načelo glasi: zaroni umom u sebe. U tebi je sve – i volja, i nada, i čežnja, i strast, i život, i smrt. Izvan tebe – ništa nije.

Kako biste, jednom rečenicom, definisali Vaš život, filozofiju samoće, odrastanje i sazrevanje?

Jedna davna pesma, pod naslovom „Opis usamljenosti”, najbolje iskazuje i život, i mene, i vreme. Ona govori otprilike ovako: Kao usamljeni pevač, s visokih planina,/ glasno sam sišao s trubom u grad,/ mlad,/ nestrpljiv,/ neobuzdan,/ trčeći kroz život,/ na sebi sam se iskaljivao./ Posle mnogih teških i turobnih godina,/ sa suzom u oku, sanjajući dugo,/ postao sam Neko/ ko se daleko i neobično čuo./ Ali, i tad,/ sam, sve samlji,/ i dalje sam bivao.