„Olujna" šatl-diplomatija

Beogradske „Večernje novosti” i zagrebački nedeljnik „7 dnevno” nedavno su objavili serijal u tri dela „Dan pre ’Oluje ’”, autora hrvatskog novinara i publiciste Darka Hudelista. Posebnu pažnju mi je privukao drugi deo, pod naslovom „Hrvatska bi izvela ’Oluju’ i da Srbi nisu rekli ’ne’”, objavljen u „Novostima” 29. jula, u kojem članovi hrvatske delegacije autoru serijala iznose svoja sećanja na sastanak s delegacijom RSK održan 3. avgusta 1995. u Ženevi.

Pošto sam svoja saznanja o ovom sastanku, prikupljena u direktnim razgovorima sa članovima krajiške delegacije (Milivoje Vojinović, ministar spoljnih poslova u Vladi RSK, Lazar Macura, poslanik u Skupštini RSK, Ilija Prijić i sad pok. general Mile Novaković, savetnici predsednika RSK), u proteklih 29 godina mnogo puta komentarisao u raznim prilikama i medijima, uključujući i „Politiku”, interesovalo me je šta su o ovom događaju kazali i članovi hrvatske delegacije, koju su činili: Ivić Pašalić, Vesna Škare Ožbolt, Smiljan Reljić i sad pok. general Petar Stipetić.

Evo što sam o tom sastanku do sada znao i o njemu javno govorio i pisao:

Sastanak je održan pod pokroviteljstvom međunarodnih posrednika (Torvald Stoltenberg, posrednik UN, ambasadori Knut Volebek i Gerd Arens, predstavnici EZ i general Bo Pelnas iz Unprofora), radi iznalaženja mogućnosti sprečavanja ratnog sukoba koji je bio na pomolu. Bio je planiran kao svojevrsna operacionalizacija, odnosno sprovođenje mirovnog plana „mini kontakt grupe’’, poznatog pod nazivom „Plan Z-4”. Obe strane bile su se maksimalno vojno napregle, mobilišući sve vojne i civilne potencijale. Ovog puta prednost je bila na hrvatskoj strani, kako u brojnom stanju, tako i u naoružanju i vojnoj opremi. Hrvatska prednost je bila u savezništvu s muslimanima i Hrvatima iz BiH i pomoći iz inostranstva, posebno iz SAD.

Hrvatski predstavnici na pregovorima su bili dosta arogantni. Očito je da su bili upoznati s predstojećom hrvatskom agresijom, ali je pregovori trebalo da im budu pokriće, odnosno opravdanje za agresiju. Zbog toga su nastojali da isprovociraju delegaciju RSK da napusti pregovore. Krajiška delegacija je prozrela ovaj manevar i ostala je na pregovorima do kraja.

Međunarodni posrednici ponudili su delegacijama RSK i RH predlog sporazuma „radi zaustavljanja vojne akcije usmerene jednih prema drugima”, koji je trebalo da stupi na snagu u dvanaest časova 4. avgusta 1995. Predlog Sporazuma imao je sedam tačaka, a u tački 3. bilo je predviđeno da će se „pregovori u vezi sa završnim političkim sporazumom u vezi sa statusom Krajine voditi na bazi ’Plana Z-4’”. U ostalim tačkama predloga govorilo se o otvaranju naftovoda, železničke pruge Zagreb–Split preko Knina, omogućavanju pristupa i podeli humanitarne pomoći „Bihaćkom džepu”.

Delegacija RSK prihvatila je ponuđeni predlog sporazuma, a šef delegacije je na njega stavio paraf, nakon čega je hrvatska delegacija zatražila od delegacije RSK da potpiše „mirnu reintegraciju RSK u ustavnopravni poredak Hrvatske”, što je zapravo značilo kapitulaciju RSK, tako da delegacija RSK nije pristala na zahtev delegacije RH, a međunarodni posrednici nisu insistirali na tome, nakon čega je hrvatska delegacija prekinula pregovore.

Novoizabrani premijer Vlade RSK Milan Babić 3. avgusta 1995. sastao se u Beogradu s američkim ambasadorom u Hrvatskoj Galbrajtom. Babić je od Galbrajta zatražio da pokuša da utiče na Zagreb da odustane od vojnog napada, jer je spreman da prihvati „Plan Z-4”. I krajiški ministar spoljnih poslova Milivoj Vojnović dobio je instrukcije da na pregovorima u Ženevi postigne dogovor s hrvatskom stranom.

Tuđman je istog dana primio ambasadora Galbrajta, koji mu je javio da je Milan Babić spreman da prihvati „Plan Z-4”, pa čak i manje od toga, i da Hrvatska ne sme da krene u vojnu akciju. Tuđman je i te predloge odbio.

Na vebinaru održanom uoči 25. godišnjice „Oluje” Galbrajt je izjavio da je, nakon sastanka u Beogradu s Babićem, koji je pristao i na mirnu reintegraciju, lično pokušao da nagovori Tuđmana da odgodi početak akcije, ali su i on i njegova administracija, uključujući i Tuđmana, ocenili da Babić nema „političku težinu da dogovoreno i sprovede”, s obzirom na to da nije imao kontrolu nad vojskom i policijom. Jedini koji je imao takvu težinu bio je Slobodan Milošević, ali on nije hteo da primi na razgovor na tu temu tadašnje otpravnike poslova SAD i Velike Britanije u Beogradu. I pored svega toga, poslao je svojoj administraciji depešu da zatraži od Tuđmana da odloži početak akcije „Oluja”, ali ga u Vašingtonu nisu poslušali i Hrvatskoj su, preko njihovog ambasadora Žužula, poslali depešu da ima zeleno svetlo za početak akcije.

A evo šta sam doznao što do sada nisam znao od članova hrvatske delegacije:

Šef hrvatske delegacije Ivić Pašalić, na pitanje novinara u čemu se sastojala njegova ženevska misija, odnosno kakav mu je zadatak dao predsednik Tuđman pre nego što je krenuo u Ženevu, odgovorio je: „Trebalo je da dobijem odbijanje Srba na sve moje predloge. Odnosno, na sve hrvatske predloge. To je Tuđman od mene izričito tražio. Konkretna priprema za Ženevu dogodila se dan pre, u sredu, 2. avgusta 1995. Tada mi je Tuđman sve tačno objasnio, kako treba da istupim u Ženevi. Naši predlozi su bili vrlo jasni, prihvatite hrvatsku državu, predajte oružje – i tačka! Bezuslovno! A mi vam jamčimo sva građanska, ljudska i manjinska prava, u skladu s hrvatskim ustavom, kao i ustavnim zakonom o pravima nacionalnih manjina iz 1992. Nikakav ’Plan Z-4’, ništa. A ako, opet, Srbi naše predloge prihvate, to je super! Onda nema rata, onda je problem rešen mirnim putem...”

Međutim, hrvatska delegacija našla se u problemu pošto joj međunarodni posrednici, na čelu s iskusnim diplomatom Torvaldom Stoltenbergom (ocem Jensa Stoltenberga), ceo dan nisu dozvoljavali da se približi krajiškoj delegaciji jer su očito znali da Hrvati spremaju tajnu akciju, pa su nastojali da produže pregovore, zbog čega ih je bilo strah da neće ispuniti Tuđmanov zadatak, tj. da Srbi u neposrednom kontaktu i javno odbiju njihov predlog za predaju. Zato je Ožboltova lično molila Stoltenberga, koga je dobro poznavala sa čestih sastanaka kod Tuđmana, da njihovu i srpsku delegaciju konačno stavi za isti sto. To se na kraju i dogodilo, posle skoro sedam sati neuspele šatl-diplomatije. Čim su seli za isti sto, Vesna je, po sopstvenom kazivanju, ispalila:

„’Konačno da sedimo zajedno. Naš zadatak ovde je da vas pitamo želite li vi konačno da se vratite u ustavnopravni poredak Hrvatske, jer ovo ovako stvarno više nema smisla! Mislite li vi da se vratite ili ne?’ A onda se i Ivić Pašalić ubacio rečenicom: ’Naravno, to podrazumeva i kompletno razoružanje.’ A Srbi su ono, kô zborno pevanje, rekli ’ne’. A tu je onda bilo i raznih dobacivanja, neko je od članova srpske delegacije rekao da je to ucena. ’E, kad tako mislite, mi onda stvarno tu nemamo više što razgovarati.’”

Pašalić kaže: „Čim sam od srpskih pregovarača dobio njihovo ’ne’, što je bilo ono zbog čega smo jedino i došli u Ženevu, završio sam ovaj naš sastanak rečima: ’Za nas su, gospodo, ovi razgovori završeni’, nakon čega su napustili sastanak i vilu u kojoj je održavan, novinarima hrvatskih medija koji su čekali ispred pročitao je unapred pripremljenu izjavu i odjurio u njihovu ambasadu u Ženevi, odakle je zaštićenom vezom poslao Tuđmanu poruku: ’Gospodine predsedniče, nažalost, Srbi nisu prihvatili naše predloge.’” Bila je to dogovorena šifra da se sastanak završio kako su i očekivali.

Sutradan u pet sati krenula je unapred, u velikoj tajnosti, pripremljena akcija pod kodnim nazivom „Oluja”, u kojoj je učestvovalo više od 200.000 vojnika protiv sedmostruko manjeg broja pripadnika SVK.

Na pitanje novinara što bi se dogodilo da na hrvatsku ponudu Srbi nisu rekli „Ne”, Ožboltova je odgovorila: „Opet bismo mi preduzeli akciju. Naravno, jer je sve bilo spremno. Ovo u Ženevi bila je ipak predstava pred međunarodnom zajednicom.”

Da, bila je to predstava koja je pokazala svu bedu i nemoć međunarodnih posrednika pred SAD, uz čiju podršku su se članovi hrvatske delegacije mogli i ponašati na opisani način.

Bila je to i „predstava” za uvod u operaciju „Oluja”, koja je širom sveta „oduvala” više od 220.000 Krajišnika i „ugasila” više od 1.900 života, među kojima je bilo dve trećine civila, od kojih su tri četvrtine imale više od 60 godina.

*Dokumentaciono-informativni centar „Veritas