Može li Kurd postati predsednik Turske

Specijalno za „Politiku”
Istanbul, 13. novembra – Zvanična Turska je, kao sav svet, pozdravila izbor prvog Afroamerikanca za šefa Bele kuće, dok je šira javnost reagovala na pomalo neuobičajen način. Predsednik Abdulah Gul je istog časa odaslao čestitku Baraku Obami, uz diplomatske želje o nastavku saradnje dva strateška saveznika.

Šira javnost, što će reći građani, odahnula je, kao da joj je pao kamen sa srca. To se moglo i očekivati. U svim anketama od 2003. godine, od američke okupacije Iraka, ogromna većina Turaka je doživljavala Džordža Buša kao „najveću pretnju miru u svetu”. Taj broj je išao čak i preko 70 procenata. „Kakav god bio taj Obama, biće bolji od Buša”, ilustrativno je izjavio jedan građanin Istanbula, koga su anketirali lokalni izveštači.

Rušenje „Berlinskog zida” između belaca i crnaca u Americi ovde je otvorilo dilemu: može li je jedan Kurd, ili pripadnik druge manjine, da se useli u predsedničku palatu na Čankaji, elitnom delu Ankare. To „opasno provokativno” pitanje postavio je najtiražniji list u zemlji „Hurijet”.

„Za mnoge od nas, pretpostavljam, bilo bi teško da kažemo ’da’ ukoliko bi taj (kandidat za predsednika) javno izjavio ’ja sam Kurd’”, odgovorio je na tu dilemu autor teksta Ertugrul Ozkok.

Amerikancima je, objasnio je on, bilo lakše da sada prelome jer nemaju, kao Turska, terorističku Radničku partiju Kurdistana (PKK) koja se puškama godinama bori za autonomiju i stvaranje države u jugoistočnoj Anadoliji. U SAD su prošle decenije uspeli da raskrste sa Kju-klus-klanom i „Crnim partnerima”.

Pokretanje ove dileme nije moglo da prođe bez odjeka u javnosti. Autor teksta Ozkok priznaje da nije mogao na miru da popije kafu od reagovanja građana uključujući i sopstvenu suprugu. Jedni su mu zamerili što je uopšte potegao ovo pitanje, drugi su mu rekli da bi glasali za Kurda ukoliko bi bio odgovarajuća ličnost, treći su ga podsetili da je počivši predsednik Turgut Ozal bio pripadnik tog naroda.

Istina je, kako to obično biva, na pola puta. Ozal je po jednom roditelju bio polu-Kurd. On tu lozu svog porekla nije isticao. Naprotiv.

Jedno je sigurno: u ovom času za šefa džave ne bi mogao da prođe neko ko bi naglašavao kurdsko ishodište. Jer, u Ustavnom sudu se vodi postupak za zatvaranje Partije demokratskog društva, jedine prokurdske stranke koja je preskočila prag Medžlisa (parlamenta), zato što nije osudila PKK kao terorističku grupu. Ona je čak javno stala iza Abdulaha Odžalana, lidera kurdskih pobunjenika, koji izdržava kaznu doživotnog zatvora. To se u Turskoj ne prašta. Ova izjava je izazvala oštre etničke podele. Uoči lokalnih izbora se već čuju pokliči: Kurdi glasajte za Kurde. Turci uzvraćaju istom merom.

U Turskoj, koja ukupno ima 75 miliona stanovnika, 12 miliona su Kurdi. Oni se takođe klanjaju Alahu, ali su narod koji ima vekovnu istoriju, svoj jezik i kulturu.

Pokretanje ove dileme, međutim, potvrđuje da se Turska menja, da se zapravo promenila. Pre samo 10, ili 15 godina autor ove ideje bi se našao na udaru pravosudnih organa. Bio bi optužen da ima razumevanje za kurdski separatizam, zbog čega je suđeno mnogim novinarima, publicistima, advokatima. Ponekad su to bile svojevrsne drame koje nije lako razumeti. Poznati kolumnista Ahmet Atlan osuđen je na 12 meseci zatvora zbog reči „Atakurd”, kojom je naslovio svoj sporni tekst. On se zapitao šta bi se u zemlji dešavalo da se Mustafa Kemal Ataturk (otac Turaka) kojim slučajem rodio u jugoistočnoj Anadoliji, a ne u Solunu, koji je tada bio u Otomanskoj imperiji, da je bio Kurd, a ne Turčin. On bi se tada zvao Atakurd (otac Kurda), pa bi Turci sada bili ti koji traže osnovna prava i slobode.