Kamen strpljenja

GONKUROVA NAGRADA
Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga
U elegantnom restoranu Druan, gde se svakog novembra dodeljuje najprestižnija francuska književna nagrada, Gonkur, vest je prostrujala i pre nego što je žiri proglasio ovogodišnjeg dobitnika: „Avganistanac, dobio je Avganistanac!”

Ubrzo se pojavio i dobitnik, Atik Rahimi, četrdesetšestogodišnji francusko-avganistanski pisac, čiji je roman „Sege sabur: kamen strpljenja”, prvi koji je napisao na francuskom jeziku, osvojio Gonkurov žiri i nagradu od 10 evra, ali koja sa sobom donosi neprocenjivu slavu i dobit od prodaje knjige.

Kao što se prošlogodišnji dobitnik ove prestižne nagrade Žil Leroa uvukao pod kožu Zelde Ficdžerald da bi govorio o sudbini one koja je zauvek ostala u senci slavnog muža, tako je ovaj put, u sasvim drugačijim okolnostima, avganistanski pisac koji živi u Francuskoj preuzeo glas jedne od onih anonimnih žena pod burkama čiji se glas nikada ne čuje. Kao pred čudotvornim kamenom kome se, prema avganistanskom predanju, poveravaju patnje, ona se ispoveda mužu koji leži u komi, pogođen metkom u glavu.

„Možda ja i jesam žena!”, odgovara Rahimi na pitanja znatiželjnika, ne skidajući neodoljivo blag osmeh koji imaju oni koji su spoznali rat i izgnanstvo i čija je sudbina dobila neočekivani obrt.

Ovakav ishod nije mogao da sluti kada se kao dečak, u Kabulu, upisao u francuski licej, isti onaj koji je pohađao i kasnije čuveni general Masud. Ubrzo, njegovi francuski profesori su napustili zemlju pred sovjetskom invazijom. Bežeći od rata našao se u Pakistanu, odakle je zatražio politički azil u Francuskoj, u kojoj se obreo 1985. godine. Napisao je četiri romana i prema jednom od njih, „Zemlja i pepeo”, 2004. godine snimio film, koji je bio zapažen na festivalu u Kanu.

Kako ste došli na ideju da gradite roman iz ženskog ugla?

Smrt avganistanske pesnikinje koju je ubio muž, dok se spremala da organizuje književno veče na kome je trebalo da učestvujem, podstakla me je da napišem ovu knjigu, koju sam njoj posvetio. Njena smrt me je veoma pogodila i razbesnela, pa sam odlučio da istražim čitav slučaj na licu mesta. Želeo sam da se sretnem sa porodicom, ali je ona odbila susret, hteo sam da razgovaram i sa njenim mužem, koji se nalazio u zatvoru, ali je to bilo nemoguće, pošto je ubrizgao benzin u vene. Želeo sam da uđem u kožu tog čoveka i objasnim šta ga je nagnalo na taj kriminalni čin. Ali dok sam pisao, desilo se nešto čudno, žena je uzela reč i uvukla se u mene, želela je da govorim o njoj, da preuzmem njen glas. Nisam želeo da se zadovoljim crnom hronikom, već da pokažem kako ovakvi slučajevi nisu samo tragedija jednog naroda, već i čitavog čovečanstva.

Roman počinje neodređenom vremenskom odrednicom, „negde u Avganistanu ili drugde“...

Nisam želeo da govorim o Avganistankama kao o posebnim ženama već da pokažem da su one poput svih drugih, da nisu objekat sakriven ispod burke, bez karaktera, bez puti, bez želja i snova. Sve se dešava iza zatvorenih vrata, iako se razume da se radi o zemlji poput Avganistana, u kojoj postoji snažna represija nad ženama, u kojoj su verska i politička tradicija teret. Ali slučajeva poput ovog ima svuda. Na mene je veliki utisak ostavilo i ubistvo Mari Trentinjan, koju sam mnogo voleo kao glumicu, a koje se dogodilo neposredno pre ubistva ove avganistanske pesnikinje, u potpuno drugačijem kontekstu, naravno. U ovom romanu ne govorim o veri, jer bih u tom slučaju morao da dovedem u pitanje sve tri monoteističke religije, u kojima je telo objekat patnje, srama, uništavanja, žrtvovanja...

Da li je u psihološkom smislu bilo teško ući u ženski lik?

Nisam o tome razmišljao dok sam pisao, tek kada sam završio postao sam svestan do koje mere sam ušao u intimni svet jedne žene, i to me je donekle uplašilo. Ali kada zadirete u unutrašnjost ljudskih bića, bilo da su u pitanju žene ili muškarci, dolazite do istog, do iste patnje.

Šta je presudilo da ovaj roman napišete na francuskom jeziku, a ne na persijskom, kao dosadašnje?

Maternji jezik nameće ograničenja, tabue, dok je pisanje na nekom drugom jeziku oslobađajuće. U mom slučaju to je bio francuski, koji mi je omogućio da prevaziđem ove stege. Pred sobom nemate lik oca koji vam govori: „Bez prostakluka“. To nije slučaj samo sa persijskim jezikom, već sa bilo kojim maternjim jezikom, jer, kako pokazuje psihoanaliza, u nama postoje zabrane povezane sa jezikom. Napisao sam tri knjige na persijskom pre ove, ali od 2002. godine, od pada talibana i mog povratka u zemlju, u potrazi za korenima i jezikom, nisam više bio u stanju da pišem na persijskom. To možda izgleda paradoksalno, jer se tokom godina egzila u Francuskoj nisam usuđivao da pišem na francuskom i tek kada sam se vratio u Avganistan počeo sam da pišem na ovom jeziku. Ali tada se iz mene zaista izlio bes, jer sam počeo da se bavim tabuima, da ulazim u intimni svet ljudi, o čemu nisam imao smelosti da pišem na maternjem jeziku. To mi se činilo kao da vodite ljubav sa rođenom majkom.

Kakav prijem očekujete u Avganistanu nakon objavljivanja ove knjige?

Knjiga još nije prevedena na persijski. Do sada su moja dela nailazila na dobar odjek. Roman „Zemlja i pepeo“ je čak izdat i reizdat u Iranu, gde sam dobio i nagradu 2005. godine. Drugi roman je bio cenzurisan, a čini mi se da će to biti slučaj i sa ovim, ali videćemo. Događaje u ovom svetu je teško predvideti. Ova knjiga će biti prevedena bilo u Iranu bilo u nekoj drugoj zemlji i nadam se da će je pročitati u Avganistanu i Iranu.

Roman „Zemlja i pepeo“, o mladiću koji je otrgnut od svoje zemlje koju je zahvatio ratni haos, adaptirali ste na veliki ekran. Avganistan ostaje u centru vaših interesovanja?

Avganistan je velika inspiracija, jer ono što se dogodilo u toj zemlji otkriva mnogo o čovečanstvu. Ima mnogo tema koje su vezane za geopolitički kontekst, za pejzaže ili lica. Avganistan je „no man’s land”, što vam omogućava da govorite na univerzalan način. Njegova sudbina je povezana sa onim što se dešava u svetu. Probleme u Avganistanu je teško rešiti dok ne rešimo druge probleme, kao što je problem terorista u Pakistanu ili dok ne izvršimo pritisak na zemlje poput Saudijske Arabije, koje daju novac teroristima. Sudbina Avganistana zavisi od geopolitičkih kretanja u svetu.