Kada će svet ponovo dolaziti u Šabac

Pre pet godina nas je napustio Gordan Mihić. Podsetio bih na njegove reči, iz intervjua, koji je dao 29. novembra 1991. godine: „Želeo bih da ljudi obrate više pažnje na reči patrijarha Pavla. To što on govori upravo je suština onoga što bi svaki čovek morao uvek da ima na umu: po cenu da nestanemo, ne smemo biti neljudi... Vi znate šta je najviše naudilo komunizmu: prećutkivanje istine. Uvek se govorilo za sve i svašta: nije trenutak. Ja mislim da je uvek trenutak da se dođe do istine, do sučeljavanja mišljenja. Tvrdim da ovoj zemlji nedostaje osnovna građanska kultura. Ne mislim samo na kulturu čitanja, nego na kulturu komuniciranja s drugim ljudskim bićem, na kulturu ophođenja, kulturu poštovanja onih koji su pored tebe, koje poznaješ ili ne poznaješ. Mislim na uvažavanje drugačijeg mišljenja. Nedostaje nam spremnost da budemo ono što želimo da budemo. Hoćemo boljitak kao da neko drugi treba da nam ga donese, kao da na prilaznim putevima, ispred naših gradova nema deponija koje nikom ne smetaju, razvaljenih ograda, prljavih domova zdravlja... Ništa se ne može rešiti odjednom, i to niko i ne očekuje, ali mi nikako ne počinjemo, i to je naša tragedija. Dakle, ako vidite nešto što bi se moglo očistiti – očistite ga, što bi moglo da se okreči – okrečite ga. Ako vidite nešto što treba ispraviti – ispravite ga!... Gde je početak? Početak je jutro u kojem ustanete, stan u kojem se nalazite, ulica kojom prolazite, svet sa kojim živite i sve što ste vi tog dana učinili deo je i vaše prošlosti i vašeg sadašnjeg života i vašeg budućeg života.”

Ovih dana napustio nas je i Siniša Pavić. Sahranjen je u Vlasotincu, mestu svoje supruge. Podsetilo me je na takođe velikog scenaristu Tonina Gveru (filmovali ga Felini, Antonioni, braća Tavijani, Tarkovski...), koji je u pero besedio Draganu Jovanoviću: „Postao je slavan i u Rimu, ali su ga uvek privlačili mali gradovi, sela kao što je Penabili, od koga hoće da stvori energetsku kulturnu tačku koja će da pulsira. Zašto bi se sve dešavalo u velikim gradovima? Da je tako bilo, ne bismo imali renesansu. Treba otići iz velikih nehumanih i sterilnih gradova, treba demetropolizovati metropole. Ja taj talas, tu revoluciju već osećam... i zato sam došao ovde, u Penabili. Zato sam osnovao vrt zaboravljenih voćaka, i nagovorio slikare da iscrtaju solarne časovnike po napuštenim kućama. Eno, onaj solarni sat naslikao je vaš naivac svetskog glasa Ivan Rabuzin. Zato sam moje keramičke pločice sa porukama i keramičke tapete postavio baš na livadi pored kule u Bašiju, da kulturno oživim taj prostor...”

Nešto slično hoće bračni par Hinman u Šapcu. Ljubica iz Šapca, nakon časova baleta kod čuvene Nine Kirsanove i studija jezika, odlazi u Kanadu. Ne stidi se da radi kao fabrička radnica, a sve je minuciozno opisala u svojoj biografiji „Moj život, a kakav je tvoj?” Život je kasnije vodi u SAD. Devet različitih lokacija. I nakon dva propala braka, smirenje nalazi s, kako ona kaže, „kaubojem iz Denvera” (treća sreća, kažemo mi) i da bi objavila svoje navedeno delo, vraćaju se u Šabac. Suprugu Normanu se kod nas sviđa, kupuju stan i nastanjuju se u njenom rodnom gradu. Ona ima više umetničkih darova i nakon odlaska u penziju aktivira svoj slikarski i spisateljski dar. O muzičkom je izlišno trošiti reči. Sviđa mi se njena upitanost: Zašto danas nema više velikih dela ozbiljne muzike? Profesor muzike dodaje da Vojceka mogu da shvate samo ozbiljno muzički obrazovani, a da Vagner brzo potroši operske pevače.

Bračni drugovi su prošle godine novčano pomogli sve kulturne manifestacije opštine Šabac, prevashodno popularišući ozbiljnu muziku. Za svaku pohvalu. Gospođa Ljubica, alijas Lusi Hinman, ima ideju sličnu pomenutom svetskom scenarističkom geniju Toninu Gveru. Želi da od Šapca napravi „energetski grad” gde bi svako svojim delom bio zaštitni znak njenog voljenog grada koji je ranije više zračio na mapi naše države, pa i šire. Želi da na osnovama Vinčanske kulture nadogradi kulturu svog rodnog grada. Spominje da je i velika balerina gospođa Nina Kirsanova bila ismejana kad je u poznim godinama upisala studije arheologije. Svi ti razgovori i maštanja odigravaju se u centru mog rodnog grada, kao i Ljubičinog, da ne reklamiram lokal, i kako reče jedna multimedijalna umetnička ličnost (ima jednu knjigu, jednu ploču i jedan snimljen dugometražni film) – to su duhovne ispaše kao zvezde padalice na nebu nekada slavnog i kulturnog grada Šapca, gde su stizali ljudi sa svih strana i dali mu pečat internacionalnog mesta. Građanskog Šapca, koji je dobio epitet Mali Pariz.

Možda su ovi „Amerikanci” (zanimljivo je da je Norman prešao u pravoslavlje i dobio ime Jovan), rodonačelnici novih vremena, kada će svet ponovo dolaziti u Šabac, grad koji omogućava rad i kulturan život. I da Šabac, poput Gverove ideje, postane energetska kulturna tačka koja će da pulsira. Želim gospođi Lusi da uspe, da uspemo.

Jovan Rukavina,
Šabac