Arijadnina nit romskog jezika

INTERVJU
Rajko Đurić (1947), doktor sociologije, univerzitetski predavač, potpisnik brojnih knjiga i dugogodišnji urednik u glasilima, veruje da je pronašao Arijadninu nit u maternjem, romskom jeziku, koju niko do sada nije uočio: izobilje homonimnih glagola (isti oblik, različita značenja). Ova odlika gotovo svih jezika koji imaju poreklo u sanskritu i ostalim staroindijskim jezicima, najsuštinskiji je nalaz tragalačkog zapažanja, opisanog u naučnoj studiji koja se pojavljuje pod okriljem Srpske akademije nauka i umetnosti.

Da li je to nagoveštaj izlaza iz semantičkog lavirinta, moraće da prosude i presude jezikoslovci.

Iz kojih pobuda ste se upustili u ovo istraživanje? Kojom ste se mišlju vodiljom rukovodili?

– Iz naučno-praktičnih istraživao sam više od 35 godina istoriju i kulturu Roma, što mi je omogućilo da zapazim da pojedina filološka objašnjenja nisu tačna, a da druga važna pitanja nisu uopšte uočena. Primetio sam to naročito dok sam pisao „Gramatiku romskog jezika” i studiju o simbolima Roma. Homonimni romski glagoli staroindijskog porekla jedno su od tih neuočenih pitanja. Mada je objavljeno mnoštvo knjiga i studija širom Evrope, homonimni romski glagoli ne pominju se ni u fusnotama! Mali dokaz da nije samo filozofija osuđena da se bavi „opštepoznatim stvarima” – kako glasi poznata filozofska misao – već katkad i nauka i specijalističke discipline.

Što se tiče misli vodilje, ona je sledeća: „Um je izvor svih knjiga i knjiga je nad knjigama.”

Otkuda u romskom jeziku toliko homonimnih glagola? Imaju li ih još neki iz iste indoevropske porodice?

– Nema takoreći jezika bez homonimije; o ovoj pojavi raspravljalo se još u antičko doba, to je jedno od početnih pitanja Aristotelovog „Organona”. Međutim, naučni osnovi etimologije formulisani su tek u 19. veku! To je jedan od razloga što nije moglo dugo da se sazna poreklo romskog i što homonimni glagoli u tom jeziku nisu bili uočeni. Sećam se razgovora sa akademikom Radetom Uhlikom kada smo prevodili film „Skupljači perja” Aleksandra Saše Petrovića. Germanista po struci (đak mu je bio naš kolega Slobodan Glumac, takođe Rom) i veliki znalac romskog i njegovih dijalekata, začuđeno me je pitao 1966. kako je mogućno da romski glagol hal znači „jesti”, „svađati se”, „sukobiti se”, „tući se” itd. Tada student filozofije i fizičke hemije, nisam ni ja znao da u romskom ima mnogo homonimnih glagola. Rade Uhlik je izneo svoje „objašnjenje”: „Romi su vrlo temperamentni. Kada se svađaju i međusobno spore, oni ’žderu’ jedni druge. Glagol hal koji znači ’jesti’ i ’svađati se’ ilustrativan je primer za to”. Što se tiče brojnosti homonimnih glagola, to se obrađuje u zaključnom delu moje studije. Najkraće rečeno, to je odlika skoro svih jezika koji imaju poreklo u sanskritu i ostalim staroindijskim jezicima. Sandi (naziv za pojavu koja označava spajanje dveju reči ili više oblika reči, što je detaljno opisano u sanskritu, a prvi put objašnjeno u pomenutoj „Gramatici romskog” jedan je od važnih, dosad nezamećenih razloga, učestale homonimije u romskom, naročito homonimije glagola.

Zašto je drugim istraživačima, uglavnom, izmicao njihov smisao i uloga?

– Romski su istraživali pojedini vodeći lingvisti Evrope: jedan od osnivača etimologije nemačkog jezika August Fridrih Pot, učenik oca uporednih istraživanja i studija indoevropskih jezika Franca Bopa, Franc Miklošič, predsednik Akademije nauka u Beču (desetak studija), Džon Sempson, profesor indologije na Univerzitetu Oksford, Ralf Turner, jedan od najčuvenijih profesora sanskrita na Londonskom univerzitetu itd. Analizirali su jezik na osnovu sakupljenog materijala, ali ga nisu govorili, zato nisu mogli da osete i uoče homonimiju, naročito homonimne glagole. Da su ta pitanja posmatrali ne samo kroz naočari logike, a ne samo etimologije i lingvistike, onda su morali zapaziti da je, recimo, glagol dav – koji, osim „dati”, znači još „ući”, „udariti”, „zapaliti”, „teći”, „liti” itd. – jedan od paradigmatičnih slučajeva homonimije. Vredi podsetiti na slavnog Getea, koji je rekao da je „najlepša sreća za mislećeg čoveka kada istražuje već istraženo”.

Da li ste suviše odvažni u svojem htenju, imajući u vidu da niste izvorno filolog? Šta će na to reći jezikoslovci?

– To pitanje priziva sećanje na Hegelove reči: „Šuster Jakob Beme bio je filozof. Ali su mnogi filozofi samo šusteri...” Jedna od najvećih pouka filozofije jeste da se ne treba „ustručavati”. Za nauku je bitna istina, ne „htenja” ili struka. Osim toga, homonimija i semantika ne zaokupljaju samo pažnju jezikoslovaca. Počev od stoičara i Aristotela do naših dana, to pitanje je podjednako interesovalo filozofiju jer zadire u logiku, teoriju značenja itd. Već je pomenuto, naučni osnovi etimologije i komparativnih istraživanja indoevropskih jezika nastali su tek u 19. veku. Kao mnogi pesnici sveta, uverio sam se da je poezija najdublja i najtananija nauka o jeziku. Verujem da to ne zahteva objašnjenja.

Do kojih ste saznanja došli? Čemu bi, ako su nova, mogla da koriste?

– Na osnovu poređenja gotovo svih dosad objavljenih rečnika romskog u Evropi s rečnicima sanskrita i novoindijskih jezika, zaključio sam da je romski u najbližem srodstvu s jezicima centralne Indije, dakle hindskim, hindustanskim, maratijem, sindskim itd. Što znači da su Romi do 1192. godine – kada je zbog ratova došlo do egzodusa – živeli u oblastima oko Nju Delhija, u Radžastanu, Harijani, Pandžabu i Utar Pradešu. To se podudara sa istorijskim istraživanjima. Utvrđivanje porekla, etimoloških gnezda romskih glagola, od veoma je velikog značaja za leksiku romskog, za nastavu romskog, za prevodioce itd. Ko pronađe izlaz iz semantičkog lavirinta, nesumnjivo je uradio značajnu i korisnu stvar.

U kakvoj su sprezi romski i srpski, oba govorite i na oba pišete? Postoje li ikakve sličnosti, ako su starinom iz iste jezičke kolevke?

– O vezi srpskog i hrvatskog, a i ostalim slovenskim jezicima, sa staroindijskim pisali su mnogi naučnici. Zahvaljujući tim istraživanjima, stižemo do zajedničkog izvora, prepoznajemo univerzum jezika, koji sudeluje u stvaranju i oblikovanju horizonta govora i mišljenja. Parafrazirajući nemačkog filozofa Hajdegera, moglo bi se šaljivo kazati da je jezik „kuća bitka” u kojoj ljudi stiču pravo „na azil”.

Koliko se u Srbiji izučava romski? Može li se, uopšte, prepoznati ikakav ozbiljan naučni napor?

– Za razliku od Francuske, Češke, Slovačke, Rumunije, Bugarske, Italije i tako redom, na čijim se univerzitetima i u institutima studira romski, u Srbiji nema još uslova za to. Pojedinci su još primorani da nose „planinu” na ramenima.

Očekujete li da traganje u koje ste se upustili bude shvaćeno i prihvaćeno u svetu, s obzirom na kudikamo više upućenih znalaca?

– Naučnoj istini nije potrebna „šengenska viza”, niti se za nju glasa dizanjem ruku. Prema mojim saznanjima, „velikih znalaca” romskog ima danas samo u Francuskoj i SAD.