Kao razočarani ljubavnici

Stara narodna poslovica kaže da je „družba družba”, a „služba služba”. To bi trebalo da znači da čovek sa nekim ima poslovni i službeni odnos, a sa nekim prijateljski i prisan i da ove relacije ne valja poistovećivati.

Stari Rimljani su to još bolje izrazili razlikujući sferu javnog i privatnog. Zbog toga su im institucije besprekorno funkcionisale: privatna neslaganja nisu rezultirala blokadom javnih poslova, kao što i, obrnuto, javne političke razlike, nisu drastično uticale na privatna prijateljstva. Naravno, bilo je i tu raznih Cezara i njihovih Brutova, koji su evoluirali od najodanijih prijatelja u najogorčenije neprijatelje, ali Rim je, generalno, postao čuven upravo zbog smisla za meru i podređivanja državnog interesa ličnim ganutostima.

Za razliku od toga, u Srbiji „međ’ šljivama” očas posla neko od jarana postane najgori dušmanin, pa sa onim sa kim smo juče pili rakiju, sutra možemo biti na „krv i nož”. O tome svedoči čitav niz raskinutih političkih prijateljstava međ’ temperamentnim Srbima, još od Karađorđa i Miloša, preko Garašanina i Ristića, sve do Slobe i Ivana, Vuka i Vojislava. Češće se trebalo paziti bivšeg prijatelja negoli davnašnjeg neprijatelja, te su neka od raskinutih političkih prijateljstava imala tragične ishode, kad bi se jedan bivši jaran zarekao da mora da uništi onog drugoga, pa je kum na kuma često dizao ruku ili potezao oružje.

Najnoviji par u nizu razvrgnutih srpskih političkih prijateljstava su Tomislav Nikolić i Vojislav Šešelj, pri čemu ovome drugome nije prvi put da zakuva sa sopstvenim kumom i da krene čitava bulumenta međusobnih uvreda i optužbi. Šešelj je istu priču prošao i mnogo ranije sa Draškovićem, te su kumovi gledali više da naškode jedan drugome negoli da koriste sopstvenoj stvari, što je konačno rezultiralo činjenicom da se nisu baš previše omastili vlašću. Politika jeste nemilosrdna disciplina, ali ipak nije bliska „najstarijem zanatu na svetu”, kao što mnogi naivno misle, te u njoj ipak treba pokazati minimum dostojanstva da bi se trajalo. A dostojanstvo se bespovratno gubi ako o bivšim političkim prijateljima pričamo loše, jer se postavlja pitanje zašto smo sa njima uopšte i bili. Stoga je vrhunska mudrost da se o bivšim prijateljima, kao i o bivšim devojkama (tj. mladićima) govori sve najbolje, jer u protivnom nećemo reći nešto ružno o nekome drugome nego o samima sebi.

No, kada se strasti rasplamsaju, teško je biti pametan, o čemu rečito govori sukob Šešelja i Nikolića, jer stiglo se do „hacijende u Bajčetini”,do obračuna kod O.K. korala u Hrtkovcima i do pitanja ko je kome pravio decu i švalerisao se diljem voljene nam Srbije. Sve bi to bilo i zabavno, kao kakva vrhunska politička sapunica, kojoj meksičkei španske serije nisu ni do kolena, samo da pred Srbijom nisu toliki problemi koje valja rešavati, jer mogu skupo koštati i poziciju i opoziciju, tj. čitavu našu političku elitu. Dok se finansijski cunami približava Srbiji, dok se cene gasa, struje i čega sve ne spremaju na skok, dok se dinar sprema na pad, imamo mi i prečih problema od toga ko je kome bio na mobi, ko je koga gostio rakijom, a ko ima „švalerski pasoš”.

A u stvari, u celoj neokončanoj priči uopšte nisu važni Šešelj i Nikolić, niti njihova prepucavanja, već to što sami sebe predstavljamo kao pretpolitičku naciju koja se, poput one dobrodušne babe iz narodne poslovice, češlja kad joj vreme nije. Ukoliko ostanemo na pretpolitičkom nivou u kome ćemo politiku identifikovati s „pijenjem rakije”, nema nam spasa, jer se tako možda može voditi kafana, ali ne i država.

No, nisu stvari baš toliko crne, jer ima i pametnijih primera od Šešelja i Nikolića. Tako, na primer, u istoj vladi, na potpredsedničkim mestima, sede Dinkić i Đelić, i to posle onog njihovog čuvenog TV-duela gde je neko nekome „dirao majku”, što svedoči da naši političari umeju da se izdignu iznad svojih utisaka i da hladnokrvno obavljaju posao za koji su delegirani. Naposletku, ostaće priča o Nikoli Pašiću, koji nije brkao „družbu” i „službu”, pa mnogobrojne anegdote kažu da je posle najgorih duela i ličnih kvalifikacija radio sa onima sa kojima se sporio i „čašćavao”. Verovatno nesvesno i sigurno iz sopstvene koristi, Pašić je tako u „Srbiji međ’ šljivama” posadio jednu čudnu i do tada nepoznatu biljku – modernu politiku – koja ide više iz glave, negoli iz želuca, i koja, upravo na tragu rimskog institucionalnog načina mišljenja, zna da razlikuje privatne i javne odnose, od čega koristi imaju i građani i političari, i društvo i država.

Istraživač-saradnik u Institutu društvenih nauka