Četiri sestre šampionke iz Lijevča

Specijalno za „Politiku”
Gradiška – Četiri sestre, Milica, Milana, Dunja i Mikaela, iz Laminaca u Lijevče polju, učenice Osnovne škole „Danilo Borković” u Gradišci, osvojile su više od 200 medalja na takmičenjima u karateu. Njihova soba, gde svakodnevno vežbaju, puna je priznanja sa regionalnih, republičkih, državnih i međunarodnih takmičenja. Đačke knjižice, ove četiri devojčice pune su petica. Odlične su učenice. One nastupaju na mnogim školskim i drugim priredbama pevajući duhovne pesme. Najdraži su, kažu, nastupi u Banjaluci, za Dan policije Republike Srpske, gde ih svake godine pozivaju. Tokom leta, sa roditeljima i drugim ukućanima vredno rade u njivama, uzgajaju povrće.

Najstarija Milica (13) učenica je osmog razreda, dvanaestogodišnje bliznakinje Milana i Dunja su sedmi razred, a najmlađa Mikaela (10) četvrti. Raduju se početku nove školske godine i susretu sa drugarima koje nisu videle tokom leta. O sebi i svojim interesovanjima i svakodnevnim preokupacijama rado pričaju.

„Sve volimo da radimo, da se takmičimo i da budemo najbolje. To je naša želja, složne smo, pomažemo se međusobno i ohrabrujemo. Uvek i u svemu želimo biti najbolje”, ispričala nam je ambiciozna Milica. Njen uticaj na mlađe sestre, često je presudan. Milana, Dunja i Mikaela pažljivo slušaju. Povremeno se uključuju u razgovor.

„Ovde u selu, nama je najlepše, imamo uvek šta da radimo, gde da vežbamo i da se igramo. Ima ovde još dece, najviše muškaraca. Njih pobeđujemo u karateu i u fudbalu”, priča Milana. Pokazuje fotografije iz bašte, gde su ove sezone imali bogat rod lubenice, paprike, paradajza, dinje, luka...

„Jedna lubenica bila je teška 28 kilograma. Nju nismo mogle ubrati i podići na traktor. Pomogli su deda Milan i mama Mirjana”, dodaje Dunja. Uvek jedna od sestara ide na pijacu, sa roditeljima ili sa dekom i bakom. Prodaju povrće.

„Radimo, sejemo, okopavamo, beremo povrće i prodajemo. Za to dobijemo i platu. To nam je za letovanje, za odlazak na more, u školu, za još ponešto”, pohvalila nam se Milana. Ona zajedno sa sestrama, do škole u Gradišci, putuje desetak kilometara, ali ne pomišlja da se odavde odseli.

„Moje selo je za mene najleše. I kada završim školu, opet ću živeti u selu Laminci. To je lepo, bogato i veliko selo u Lijevče polju. Nigde nama nije lepše, nego ovde”, kaže Milica Kačavenda. Ljubav prema poljoprivredi i selu na njih su preneli roditelji Vladimir i Mirjana, deda Milan, baka Ljubica, tetka Jelena. One žive u devetočlanom domaćinstvu.

„Ima nas puna kuća i lepo nam je. Kod nas mnogi dolaze u posetu, imamo dobre komšije, mnogo rodbine i prijatelja. Svako zna svoj posao”, nekako uglas raportiraju sestre Kačavenda. Njihova priča tu se ne završava. One maštaju o različitim školama i zanimanjima. Milica želi u Vojnu akademiju, Milana bi da uči za vatrogasca ili policajca, možda veterinara, Mikaela bi u advokaturu, a Dunja želi da bude pilot.

Radoznale devojčice

Vladimir Kačavenda, agronom po struci, kaže da je lepo i izazovno biti otac četiri, po svemu posebne i uspešne devojčice.

„Njih sve interesuje, sport, muzika, pevanje, poljoprivreda... Poseduju takmičarski duh, poslušne su, stalno istražuju svoje mogućnosti i uvek postavljaju nove ciljeve. Srećan sam, kao i moja supruga i ostali ukućani. Naša kuća je puna. Želeo bih da tako bude i kod drugih, jer ovde su sela prazna, kuće puste, škole se zatvaraju zato što nema dece”, kazao nam je Vladimir.