„Zlatni lav" Pedru Almodovaru

Venecija, Lido – Nema trenutno lepše filmske vesti od ove da je legendarni španski reditelj Pedro Almodovar konačno osvojio venecijanskog „Zlatnog lava” za najbolji film.

Ova nagrada, prema odluci žirija kojim je predsedavala francuska glumica Izabela Iper, a među članovima su bili i reditelji Agnješka Holand i Đuzepe Tornatore, pripala mu je za „Susednu sobu”, dirljivu, emocionalno dostojanstvenu, glumački maestralnu, rediteljski gotovo pa savršenu filmsku priču o eutanaziji. Tačnije, o pravu da se od života oprostimo dostojanstveno kada ne postoje više nikakve šanse da se izlečimo od teških bolesti. Ovo je i priča o prijateljstvu, načinu života koji često podrazumeva žrtvovanje porodice i porodičnih odnosa zarad ispunjenja sopstvene suštine. Film sa Tildom Svinton i Džulijan Mur, koji je publika odlično razumela i ispratila sa, po dužini trajanja, najrekordnijim ovacijama.

„Srebrni lav – Velika nagrada žirija” otišao je u ruke jednoj od sedam lepih i pametnih žena reditelja koje su se takmičile u glavnom programu – Italijanki Mauri Delpero za čudesan film „Vermiljo”, u kojem se prošlost i sadašnjost prepliću, koji je otkupljen za prikazivanje u Srbiji (MCF-MegaCom Films), zajedno sa vizuelno moćnim i tematski (abortus) snažnim filmom „April” Gruzijke Dee Kulumbegašvili, kojoj je zasluženo pripao „lav” koji simbolizuje „Specijalnu nagradu žirija”.

„Srebrnog lava” za najbolju režiju zaslužio je i lično primio britanski scenarista i reditelj Brejdi Korbet za moćan troipočasovni film „Brutalista”, koji govori o životnoj odiseji jevrejskog arhitekte mađarskog porekla (preživeo je Holokaust), koji putuje iz Budimpešte u Ameriku posle Drugog svetskog rata da bi uz puno tegoba, izazova, sukobljavanja i trpljenja i tamo stvarao svoja brutalistička arhitektonska dela bliska nekoj vrsti retro klasicizma. Korbetov „Brutalista” osvojio je i niz nezvaničnih nagrada, među kojima je i nagrada Međunarodnog žirija kritike – Fipresci.

Mauriljo Hauser i Eitor Lorega osvojili su nagradu za najbolji scenario i to za onaj koji su podarili filmu „Još uvek sam ovde” brazilskog reditelja Valtera Saleša, jednom od najlepših i najemotivnijih takmičarskih dela na ovogodišnjoj 81. Mostri, čija je radnja smeštena u Rio de Žaneiro sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme diktature kada su ljudi preko noći jednostavno nestajali.

Od bombastičnih holivudskih takmičara koji su svojim svetskim premijerama tradicionalno ovde u Veneciji objavili i započeli trku za predstojeće oskare najbolje je prošao „Bejbigrl” Heline Reijn. Za ulogu moćne direktorke jedne kompanije, porodične žene i majke dve devojke, evidentno u krizi srednjeg doba kada sledi i suočavanje sa unutrašnjim demonima, a predmet njene požude postaje njen znatno mlađi zaposlenik, Nikol Kidman je zasluženo osvojila „Pehar Volpi” za najbolju žensku rolu. Hrabro je odigrala i scene sa puno eksplicitne erotike i strasti, telesne hemije, ali i odnos sa mladim partnerom koji reflektuje i konfuziju oko moći polova, starosti, hijerarhije i prvobitnog instinkta, ali i radost istraživanja zabranjenog voća.

Za najbolju mušku rolu „Pehar Volpi” je pripao nenadmašnom Francuzu Vensanu Lindonu za ulogu udovca, oca dva sina od kojih jedan kreće (neonacističkom) stranputicom u društveno i politički angažovanom filmu „Tihi sin” sestara Delfin i Murijel Kolan. Broj nagrađenih filmova žena-reditelja popeo se tako na pet od sedam ukupno, koliko ih se među 23 filma takmičilo na 81. Mostri.

Bez nagrade nije ostao ni francuski film „Deca njihova za njima” blizanaca Zorana i Ludovika Bukerma, čiji je intervju za „Politiku” bio objavljen ovih dana. Za glavnu ulogu u filmu rađenom prema istoimenom romanu Nikole Matjea, za lik Antonija, glumac Pol Kiršer osvojio je prestižnu nagradu „Marčelo Mastrojani” za najboljeg mladog glumca na 81. Venecijanskom festivalu.

I u paralelnim takmičarskim programima bilo je burno i uzbudljivo, pa je tako kao pobednik „Horizonata” osvanuo rumunski film „Nova godina koja nikada nije došla” Bogdana Muresanua, nastao inače u srpskoj koprodukciji. U programu „Dani autora” veoma dobar utisak i na publiku i na kritiku ostavio je srpski dugometražni dokumentarni film „Mogućnost raja” Mladena Kovačevića, dok se Emir Kusturica sa svojim analitičkim besedama o Sergeju Paradžanovu pojavio u dokumentarcu „Osvetiću se ovom svetu s ljubavlju – S. Paradžanov” Zare Jian.

Tempo na ovogodišnjem Venecijanskom festivalu bio je ubitačan i znojav od jutra do mraka. Na Lidu je svih dana vladala paklena vrućina i izuzetno visoka vlažnost zbog čega se teško i kretalo i disalo. I nesnosnih komaraca je bilo više nego ikada pre i protiv njih je svaka borba bila besmislena. Mnogi su ocenili ove godine selektovane filmove kao depresivne. Rekla bih samo da nam je takva stvarnost, pa mi to što sam svih ovih dana i noći gledala na velikom platnu nije toliko smetalo. Nekako je sve bilo realno. Ostaje i zapamćeno da odlukom holivudskih studija autori i protagonisti njihovih filmova, među kojima su bile i velike zvezde, nisu bile dostupne medijima za intervjue. O pobuni međunarodnih i domaćih filmskih novinara, od kojih ogromnu većinu čine frilenseri čiji su posao i egzistencija najviše ugroženi, već je pisano na stranicama „Politike”, ali i svih svetskih medija. Pravila su se u Holivudu promenila, možda će to rezultirati i promenom stava novinara prema Holivudu. Da li je bojkot njihovih filmova, a i samih festivala na kojima se prikazuju, kako je u peticiji predloženo, zaista rešenje? Možda i jeste, ali samo kao opomena i podsećanje na činjenicu da jedni bez drugih ne možemo. Umetnički direktor Venecije Alberto Barbera obećao je da će porazgovarati sa studijima u pokušaju da se nađe zajedničko rešenje, unapred se ograđujući od mogućnosti uspeha tih razgovora. Jer, obrni-okreni uvek je stvar u novcu. Holivudski studiji više ne žele da troše više nego što je neophodno za nastupe njihovih filmova i filmskih ekipa na festivalima. A i zašto bi, kada postoje skrining platforme i unapred spremni kompjuterski generisani intervjui sa zvezdama. Pa ko hoće to da objavi, neka izvoli...