U Crnoj Gori Njegoša uteruju u laž

Novu knjigu Matije Bećkovića „Majka Zorka”, u izdanju „Vukotić medije”, čine biografski zapisi njegove majke o teškom vremenu Drugog svetskog rata u Crnoj Gori, gde je, umesto protiv Nemaca, najpre vođen bratoubilački rat onih koji su štitili kralja i otadžbinu i onih koji su prihvatili nove levičarske ideje. Budući da je bila žena četnika Vuka Bećkovića, komandanta Rovačkog bataljona, posle rata bila je odvojena od dece i odvedena u zatvor. „Ko je bio za Vuka žigosan je kao nacionalista, a ko za Veka bio je za komuniste. Tu Vuka Rovčani podignu na ruke ’po pravu preče pogibije’”, pisala je. Drugi deo knjige sadrži poeziju Matije Bećkovića, kao antički hor i komentar majčinoj pripovesti, a treći deo čine zapisi Matije Bećkovića, ne samo o odrastanju i o porodičnom životu, već i o teškom posleratnom dobu u kojem pobeđeni nisu imali pravo glasa, pa čak ni na to da budu dostojno sahranjeni.

Kako je za vas bilo odrastati uz saznanje da su posle Drugog svetskog rata postojali pobednici i gubitnici i da je vaša porodica bila na strani onih koji su taj rat izgubili?

Čitajući Andrića zapazio sam da je, mimo običaja, u nekoliko knjiga ponovio istu rečenicu: „Sve samo stradanje bez smisla i razloga.” Tu rečenicu sam uzeo i za moto knjige „Majka Zorka”. U međuvremenu, prošlost je postala književnost, a prošli događaji prešli u nadležnost poezije. Istina, samoubilački rat traje, iako među živima gotovo da nema nikoga od onih koji su ga započeli, ali imaju naslednike koji se brinu da nikad ne prestane. Pobednicima nije falilo pristalica koje su orne pristigle sa svih strana i vremenom postale većina. Nema nikoga ko nije stradao i ko god se žali, kažu mu da to nije ništa šta su preživeli drugi. Što rekao Drainac: „Jedinu zvezdu u ovoj pustinji vidim svoju ranu!”

A kakva je, pak, bila mladost, kakav život sa svešću o tome da je država slavila čistotu i besprekornost revolucije koja je u stvari terala brata da ubije brata?

To je jedan „tužan roman”, kako ga je nazvala majka Zorka. Kad je knjiga objavljena, najbolju ocenu dala je moja sestra, koja je rekla „da je niko neće naterati da je čita jer bi umrla”. Možda je od svega apsurdnije što se to događa u zabiti „gde su dospijevale turske glave, ali nijesu noge”. Gde je nekad ubeglo ono „što se ne šće u lance vezati”. Sad su ih izbacivali iz zbega i progonili iz progonstva. Kraj sveta je bio centar svetske revolucije. Tu nije bilo ničeg i nikog osim ljudi. I njih je trebalo pobiti. Selo se zove Velje Duboko. Kao u Starom zavetu.

Iz tih senki izranja svetli lik majke Zorke, kao iz neke narodne pesme. Po čemu je najpre pamtite?

Nema nijedne kuće koja nije bila na obe strane. I niko nije ubio nikoga a da ga nije poznavao. Milovan Đilas mi je govorio da je on, u tom pogledu, u državnom vrhu stajao ponajbolje. Njegovi su bili četnici samo s majčine strane. O ostalima da ne govorimo. Kad je Đido preminuo, Svetozar Vukmanović Tempo je izjavio kako je hteo da dođe na njegovu sahranu, ali je znao da će tamo onaj Bećković držati neki četnički govor, a on kakav je, to neće otrpeti nego će reagovati, pa bolje da ne dolazi! Odgovorio sam mu: „Ne znam što gospodin Svetozar Vukmanović Tempo misli da su četnici bliži meni nego njemu, sem ako je otac bliže nego brat.” Onaj što je majku Zorku svu noć vodio po okolnim vrletima i slomovratima preteći da će je ubiti bio je brat od tetke jednog od najčuvenijih vođa JVO. Posle mnogo godina je u Kolašinu svratio kod majke Zorke i ona ga je dočekala bog zna kako i skuvala mu kafu. Verovala je da dobrom đaku ne može niko ništa. Mogu da ga mrze i progone, ali „ako sve zna” poklone se i skinu mu kapu. Svoju decu je školovala po svaku cenu. Zbog toga sam ja bio manje s majkom, a više s tetkom. Gde tetka, tu i ja. Tetka je velika srpska prosvetna institucija. Da spomenem samo tetke Tesle, Andrića, patrijarha Pavla… A ima ih sijaset.

Kako ste, zašto ste sada odlučili da objavite njen dnevnik, vođen u najtamnijim časovima njenog života, ali i naše istorije, od koje se još nismo oporavili?

Majka Zorka je otišla na onaj svet 1985. godine, a životopis je ispisala pet, šest godina ranije. Dao sam joj veliku crvenu svesku i zamolio je da ga za mene ispiše. Ona nije zazirala ni od tolike sveske ni od ogromnosti bele neispisane hartije. Imala je svoj život u malom prstu. Već sam napisao rukovet pesama na osnovu njenih priča i mojih doživljaja, a naknadno su dobile i majčine komentare.

Na koji način doživljavate predstavu o kojoj ste napisali i pesmu, a u kojoj je u komunističkom posleratnom teatru karikiran život vaših roditelja?

„Priredbu” sam napisao i objavio odavno, po njenoj priči, a to što sam opevao, sad je opisala i ona. Odmah po ratu u Veljem Dubokom održana je priredba čiji su glavni junaci bili moj otac i majka. Onoj koja je nju igrala majka Zorka je pozajmila haljinu koju joj nikad nije vratila. Pred narodom koji je znao istinu lagali su i izmišljali do mile volje, ali je onaj koji je igrao mog oca „bio je odličan”, napisala je majka Zorka. „Pohvatao je njegove pokrete i ja sam ga se nagledala i raželela. Na ono što je govorio nisam obraćala pažnju, jer ni jedna jedina reč nije bila istinita. I sad, kad bih znala da se ona sprdnja negde prikazuje išla bih da gledam, ne bih li ga još jednom ugledala!” Bila je ta priredba preteča teatra apsurda. Beket pre Beketa.

Osim onoga što je o tome pisala, da li vam je ona često pričala kako je preživela surovi građanski rat u Crnoj Gori, gde su ubijana braća umesto Nemaca?

Ništa drugo se nije ni pričalo. Pa i pored svih priča, ta priča ostaje neispričana. Jednu ženu koja je bila u četnicima i „išla do Zidanog Mosta”, a udala se za partizana, majka Zorka je pitala o čemu njih dvoje razgovaraju. „Mi o tome nikad ne razgovaramo”, rekla je ta žena. „A o čemu pričate ako ne pričate o našim mukama?”

Da li vam je za života govorila o užasima koje je posle rata u komunističkom zatvoru pretrpela kao žena četnika?

Nije pričala kako su nju mučili, ali jeste kako su mučili druge. Najgore je bilo „stavljanje na struju”. Kao da su za tu svrhu gradili i malu hidrocentralu u Mušovića Rijeci.

Liči li vam na antičku tragediju činjenica da izdajnicima grob nije smeo da se zna i da su bili iskopavani da ne bi časno počivali?

Srpska Antigona ne traži da sahrani jednog brata, nego hiljade bezgrobne braće.

Kako ovaj deo naše istorije još utiče na Crnu Goru i na Srbiju?

U Crnoj Gori Njegoša uteruju u laž. I od 1945. godine ne uspevaju da popišu stanovnike… Ne mogu da razumem što ni u Srbiji još nismo čuli da je pored Nacionalne biblioteke bila bombardovana i Srpska kraljevska akademija. Ni da je njen rad bio zabranjen sve do 1947. godine, kad je za akademika izabran Josip Broz Tito, a akademija preimenovana u Srpsku akademiju nauka. Nismo čuli da je akademik Milutin Milanković bio hapšen, ni da je akademik Miloš Trivunac streljan, ni da su Dragišu Vasića ubile ustaše, ni da je akademik Veselin Čajkanović lišen građanskih prava, ni da je njen predsednik akademik Slobodan Jovanović bio brisan iz njenog članstva, ni da je javni tužilac rekao da „samo na prvi pogled može izgledati paradoksalno” da je on ratni zločinac iako je rat proveo u Londonu i bio predsednik vlade koja je prva u Evropi bacila rukavicu u lice Hitleru... I toliko toga nikad nekazanog.

Kako je majka pričom „stvarala” vašeg oca?

Tu gde je moj otac komandovao „po pravu preče pogibije”, poginula su njegova četiri brata i on sam.

Knjiga se završava opisom vaše skorašnje posete Sloveniji, gde je krajem rata mogao biti ubijen vaš otac. Da li vam je ideja da je sve ovo vreme negde mogao biti živ unekoliko olakšavala život?

Akademik Janez Milčinski bio je i član SANU, lekar i predsednik Međunarodne komisije za sudsku i socijalnu medicinu. On je pilotu Todoru Marčetiću koji ga je vozio iznad zamka Turjak rekao da je tu grob mog oca. To su mi obojica napisali, a ja sam tek ove godine tamo i otišao. Nisam znao da li tražim njega ili sebe.

Da li je krst postavljen na mestu kuće Bećkovića u Veljem Dubokom donekle ublažio rane?

Zato smo se borili.