Samoupravljanje

Veoma pažljivo sam pratio maratonski razgovor državnog rukovodstva sa sve predsednikom države kao predvodnikom rukovodilaca kompanije „Rio Tinto” i naroda u Ljuboviji. Trudio sam se da analiziram gotovo svaki govor običnih ljudi, svako njihovo pitanje, želje, pohvale i kritike i da budem iskren, a takav mi je utisak bio i posle Malog Zvornika, ozbiljan sam pesimista u vezi sa našom budućnošću. Evo, čak ni posle 34 godine od kako je komunizam pao, mada kod nas tvrde da se to dogodilo padom Miloševića, što je teza sa kojom se nikako ne slažem, samoupravljanje nije otišlo iz srca i uma našeg naroda. Ono ne da živi, nego njegov duh je apsolutno svuda prisutan, on je osnova u razmišljanju naših ljudi kako bi ekonomija trebalo da funkcioniše i to je ono što nas toliko godina vuče nazad i što sprečava svaki mogući vid privredne inicijative i razvoja preduzetništva.

Više puta pojedinci su na tom skupu naglašavali da im je neophodna fabrika u Ljuboviji kako bi se mladi zadržali. No na samu pomisao da bi država mogla da pomogne da dođe investitor, to se našim ljudima nikako ne dopada. Oni su za princip da država otvori fabriku i da zaposli ljude. Bez obzira na to da li ima ekonomski rezon, da li država uopšte sme tako nešto da radi u modernom svetu privređivanja kada dominira privatna inicijativa, naš narod to ne zanima. Hoće fabriku, ali neće investitora. Kada se govori o poljoprivredi, svi bi da im država uloži sredstva da proizvedu i svi bi da im država garantuje otkupnu cenu proizvoda. Po principu koji je vladao u samoupravnom socijalizmu gde si proizvodio nešto u suludim količinama samo da bi ispunio normu, bez obzira što taj proizvod na tržištu nije imao potražnju, no država je nemilice ulagala, plaćala radnike da budu srećni i zadovoljni, a što je to dovodilo do propasti ekonomije, izgleda nikog nije bilo briga.

Najzanimljivija je bila kritika prema kompaniji „Rio Tinto”, što je inače generalna kritika našeg naroda prema svakom investitoru. Na stranu to što je kritika u vezi sa mogućim zagađenjem životne sredine više prouzrokovana izazivanjem neracionalnog straha, no primedba da je „Rio Tinto” došao samo da zaradi i ostvari profit je posebno ludilo.

Elem, naravno da je svaki investitor došao da ostvari profit i to je srž poslovanja svake kompanije na svetu. Nikada nisam razumeo zašto to neko kritikuje, jer to je valjda nešto što je normalno i što se podrazumeva. Ne mislite valjda da će neko u bilo kakav projekat da ulazi u dobrotvorne svrhe i da besplatno nešto radi? No, izgleda da je kod našeg naroda baš to razmišljanje dominantno. Kada im tako odgovorite, onda ide sledeće pitanje – a zašto stranci da to rade, a ne mi? Kome vi da objasnite da smo mi stotinama godina daleko od tehnologije za vađenje jadarita i da nemamo ni približno znanje, niti resurse za tako nešto. Sve to jednako je pitanju – zašto se stranim firmama daju subvencije, a ne daju domaćim? Inače, ta teza nije istinita, jer se daje i domaćim firmama, ali moraju da imaju tržište i plasman svojih proizvoda. No, valjda naš narod zamišlja da mi imamo tu tehnologiju pa možemo da se nosimo recimo sa „Mercedesom” ili „Be-em-veom”, pa ako bi te kompanije izrazile želju da dođu kod nas, trebalo bi da ih oteramo, jer zašto strancima dati subvencije. Ko zna, možda kod našeg naroda postoji mišljenje da mi sami možemo da proizvedemo nešto bolje od „Mercedesa”.

O tome da svako želi put do svoje avlije i priključak za struju i vodu čak i na nelegalno izgrađenu kuću, izlišno je trošiti reči. Želja i čestitki bilo je koliko hoćete, a niko ne pita ima li se ljudi za svačiju želju. Zaista, svaka čast Vučiću šta je sve slušao i kako je smireno odgovarao. Iskren da budem, poludeo bih posle nekog vremena. Bogu hvala, zato nisam aktivan političar, jer samoupravni mozak, a on je dominantan u našem narodu, jednostavno ne trpim.

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista