Zadnji voz za Čačak

Iza sedam brda, iza sedam gora, ima jedna kućica na obali mora. E, na toj kućici ja, s vremena na vreme, otvorim prozor, podignem škure, pa gvirnem kroz isti. Na stvarnost. Ili čujem kako ćućore neki od inteligentnijih kupača, jer nisu svi turisti, ili oni koji znaju da plivaju, nužno i inteligentni. Pa tako čuh da je ovaj svet, kojim zasigurno nije bio oduševljen, napustio Borisav Đorđević, Bora. I, ne vredi plakati, kaže pesma stara, pa na tom fonu. Nekoliko Čačana poznajem tek, i gotovo svi od njih su konkretni i transparentni, poput ponajboljeg evropskog basket trenera.

Borisava sam upoznao sasvim slučajno, mada slučajnosti nema, jedne jesenje večeri. Bile su neke demonstracije sredinom devedesetih, u Ulici 29. novembra tada, malo pre restorana „San Marino”, pomalo umoran, ispred se kretao čovek ovlaš povijen, širokih ramena, u šuškavac jakni na kojoj je pisalo CIA. Pomislih – ko li je suludi entuzijasta, diletant provokator? Ubrzam korak, vidim dobro znano lice, rekoh: „Strani plaćeniče, pođite s nama.”

Odgovorio je, bez imalo straha: „Pripadnik ste službe?” „Naravno, ne misliš valjda da je slučajnost što ideš baš ovim šorom, navodili smo te.” Onda sam ga tapnuo po ramenu i predstavio se: „Opusti se, ja radim na tome da ti, i slični, možete slobodno da kažete šta god, demokratski. U službi sam te službe. Dakle, samo se pravim Englez.” Prasnuo je u smeh govoreći: „Ko zna za koliko službi ti radiš kad ti je takav nastup.” U to ime – na piće. „Naravno, u ime službi koje su u službi demokratije”, dodao sam. Popili smo piće u „San Marinu”, u kojem su bili i neki zajednički poznanici.

Posle se nismo sreli, a davno je to bilo. Nisam ga hvalio kao muzikanta, jer je bio više nego svestan vlastite vrednosti. Hvalio sam njegov društveni angažman i građansku hrabrost. Jer malo je hrabrih, među muzikantima pogotovo, osim među onim koji piju, ali on je govorio trezveno. I bio je sve sem ravnodušan prema plaču. Obožavao je ilovaču, ali tek kao lek za reumu. Stihovima se branio od smrti, prkosio joj. „Kad hodaš ne zastajkuješ”, pevao je, a zemlju je dodirivao ponosno po njoj koračajući. I eto, požurio, onako lenjo, da uhvati voz za Čačak. Zadnji.

Laka ti zemlja Borisave, majstore.

Pisac

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista