Zakoračite smelim korakom, pa makar se i slomili

Niš – Publika traži lepotu, traži pamet, duhovitost i bisernobele zube. Ja nisam imala ništa od toga, sve sam morala da izmislim.

Glumica Tanja Bošković izgovarila je ove reči u dva navrata tumačeći svoju junakinju Saru Bernar, francusku glumicu koja je dominirala svetskom teatarskom scenom gotovo pola veka, ostavljajući nedavno publiku bez daha u novootvorenoj maloj sali Narodnog pozorišta u Nišu. Brojni poklonici teatra sa oduševljenjem su pratili magiju glume, svojevrsni master klas u kojem je maestralna Tanja Bošković pokazala svu veštinu svoje scenske igre i posvećenosti. Duodrama „Uspomene Sare Bernar” Džona Marela, u adaptaciji i režiji Staše Koprivice, u kojoj igraju Tanja Bošković i Dejan Đonović (sekretar Pitu) publiku je vodila kroz dramatičnu priču o životu kontroverzne umetnice, ali i onoj iza scene koja razotkriva naličje svega onoga što može biti i tužno i smešno. Ova svojevrsna mešavina komedije i melodrame izvedena je u okviru pratećeg programa nedavno završenog festivala drame i pozorišta balkanskog kulturnog prostora „Teatar na raskršću”. Predstava „Uspomene Sare Bernar” rađena je u koprodukciji Hercegnovskog pozorišta i Herceg festa iz Crne Gore.

– Imala sam posebnu priliku da radim sa smelom Stašom Koprivicom, odvažnom ženom koja misli i oseća pozorište. Tekst Džona Marela uzbudljiv je i božanstven, ali za moj ukus tri sata i 20 minuta za prvo čitanje je zaista bilo mnogo. Staša Koprivica svela ga je na sat i 15 minuta, a da ništa nismo izgubili od te burne, uzvišene priče o velikoj glumici, čudesnoj ženi, neverovatne harizme koja je uspevala nešto što do tada nikome nije pošlo za rukom, ni na jednom podneblju sveta. Osvajala je Sara Bernar i što se moglo, i što se nije moglo. Počela je iz krajnje sirotinje o čemu se u komadu i govori, menjala je ljubavnike, francuske komedije, putovala u Ameriku, tumačila Hamleta, igrala sve što je htela i nije htela. Živela je neverovatnim životom i pred kraj se povukla sa svojim sekretarom. Svojevremeno, podsetiću Ksenija Jovanović i Miša Žutić ovu duodramu igrali su u Narodnom pozorištu u Beogradu. Mi smo dobili priliku da u Hercegnovskom pozorištu, uz Milinu Kovačević i Vitku Vujnović, odigramo nešto što je naša radost – pričala je za „Politiku” neposredno posle predstave „Uspomene Sare Bernar” raspoložena Tanja Bošković, koju smo zatekli u jednoj od letnjih bašti u Nišu i dodala:

– Da li ste videli kakav je moj partner Dejan Đonović. Lako je igrati kada imate takvog kolegu na sceni, pored kojeg se osećate sigurno. A Sara Bernar! To je heroina za sva vremena. Ona je bila sve kontra od onoga za što se tada smatralo da može da bude glumica. Znači mala usta, velike oči, divna kosa, lepota, duhovitost. Ona i kaže: „Za sve sam se izborila, svima uprkos”. To volim i kod sebe, što sam bila odvažna, radila nešto što niko nije. I to je lepo. To je zapravo nešto što ostavljam ovoj generaciji koja dolazi. Jednostavno, uradite kontra, makar se slomili. To je jedini način da ostvarite nešto u ovoj umetnosti koja je efemerna, koja ne traje. Nema je, postoji sećanje, eventualno neke publike i to je relativno pamćenje nekog gledoaca koji je nekada gledao, recimo „Priču o konju” odnosno moju Šindivilu koju smatram najboljom ulogom moga ličnog života.

Oslobođena od scenske šminke, bez „teških” kostima, nasmejana, vedra Tanja Bošković delila je pozitivnu energiju u Nišu i pokazala da je i dalje među prvima u svome poslu. Obeležila je naša sagovornica uveliko pola veka glume. Ipak, i dalje se rado seća kako je na Bogojavljenje, 19. januara 1973. godine zajedno sa kolegama sa klase Goricom Popović i Brankom Jerinićem odigrala svoju prvu profesionalnu predstavu „Znam Dabli Fejsa” prema Nušićevom „Sumnjivom licu”, u režiji Olivera Viktorovića u Teatru krug 101.

– Glumac mora da ima sreće, ali ono što sada vidim, mora i da traje. Mogla sam potpuno da promašim i Gretu Garbo i Saru Bernar. To što sam bila zdrava, to je važno za budućeg glumca. Morate biti zdravi, zatim imati i priliku da čak i kada se ne slažete sa vremenom u kojem živite, zakoračite smelim korakom, makar se i slomili. I to ima svoju cenu i vrednost. Još u ovim svojim godinama života koje mnogo pamte mogu da zaigram, zapevam i kako se to kaže, za pojas zadenem. I dalje uživam u istraživanju, u toj besmislici koja život znači. Više nikoga ne interesuje ni pozorište, ni katarza, niti sadržaj. Ništa ih od toga ne interesuje, već zabava. To diktira politika. Koliko mogu odupirem se tom talasu, trudim se da idem pravo, da se ne dam. Šta je važno? Važno je da budete normalni. Imam svoga unuka Nikolu i ne moram ništa više. A još ponešto i mogu – veli Tanja Bošković.

Već tokom septembra, otkriva, sprema se da sa „Sarom Bernar” gostuje u Kanadi, zemlji Džona Marela, jednog od najuspešnijih i najcenjenijih kanadskih dramskih autora. Nastupiće u Torontu, Otavi, Kičeneru, Bernabi, Edmontu, Kalgariju.

– Igraćemo pred Marelovom kćerkom, koja je njegova jedina naslednica. To mi je veoma važno i lepo. Crnogorsko pozorište do sada nije gostovalo tako daleko. Znači nam svaki aplauz, pohvala, jer smo malo pozorište – naglašava Tanja Bošković.