Znamenitosti starog Elemira

Elemir je udaljen od Zrenjanina sedam kilometara, a od Tise četiri. Kolonizacijom 1945. godine doseljeno je 140 porodica iz okoline Bosanskog Petrovca. Dobrodošlica meštana (oko 1.050 domaćinstava) za decu s Grmeča organizovana je u porti pravoslavne crkve. Meni je devet godina. Do tada, samo sam u četvrtoj godini dobio kiflu, zato se ovo pamti. Ovde, u centru sela, nema šta nema: torte, štrudle, salenjaci, kolači od oblandi kiflice s džemom... Da nije metaforično, stvarno bi nam ispale oči od gledanja. Lalinka, devojačkog izgleda, podučavala me je kako da uživam sa njenim vanilicama „Topeći ih u ustima”. Mnogo godina kasnije čitao sam o tome, ponekad i slušao Momu Kapora.

Sledećih dana otkrivali smo znamenitosti Elemira. Park je znalački oblikovan. Drvo tisu prvi put sam tu video, kao i šimšir. U delu sela gde su sada Bosanci na sredini prostora veličine deset fudbalskih igrališta, nalaze se zidine, biće, trospratnice. Vide se i ostaci betonskih stepenica. Taj prostor, s tom zgradom zove se kaštel. Drugo ime je zamak, treće dvorac. Pričalo se da je park oko kaštela jedini u Evropi bio ograđen staklenom ogradom. To je izgleda tačno, pronalazili smo ostatke stakla na obodu nekadašnjeg parka. U blizini je i katolička crkva.

U dvorcu u Elemiru održavani su nezaboravni balovi. Zato se i sad, početkom 21. veka, raspisuju literarni konkursi na temu „Balovi u Elemiru”. Kao kad je nekad Stevan Sremac pisao „Bal u Elemiru”. Dvorac je osmislio projektant velelepne gradske kuće koja i sada krasi centar Zrenjanina. Istraživač Boris Pavlov napisao je da je dvorac u Elemiru pripadao izuzetno bogatoj porodici Kiš, doseljenoj iz Jermenije 1781. godine. Isak Kiš i ortak iz Ečke Lazar Lukač snabdevali su austrijsku vojsku mesom. Pitali ih u Beču koliko imaju stoke. „To ne znamo, ali znamo da nam stoku čuva 11.000 pasa.”

Sin Isaka Kiša Agošton još više je proslavio Elemir. Tako je iznad Elemira 1792. godine poleteo prvi balon s uduvavanjem toplog vazduha. Uz pomoć holandskih stručnjaka, oktobra 1794. u Elemiru je proradila prva vetrenjača-mlin. A 1789. godine Agošton na zaleđenu baru Okanj u Elemiru uoči Božića dovodi trideset najpoznatijih majstora klizanja na ledu, iz Beča, Pešte, Segedina, Temišvara... Bajkovito osvetljenje pravile su zapaljene kamare osušenih stabljika kukuruza. O ovome se dugo pričalo u Evropi među ljubiteljima klizanja. Ostalo je zapisano i da je u Elemiru za doček 1794. godine priređen bal na kojem su učestvovale uvažene ličnosti iz Bečkereka i Banata. Sve su to organizovale u elemirskom dvorcu, očito, privlačno lepe žene. U to vreme u Elemiru se igrao (pretežno) ženski tenis.

Agošton je voleo da putuje i donosi novotarije u Elemir. Kočije, glavno prevozno sredstvo, pravili su najbolji majstori. Otišao je i u Pariz da se priključi francuskim revolucionarima u proslavi prve godišnjice pada Bastilje. Pisao je iz Pariza da je dobio i dobre batine.

Sada je umesto dvorca i parka zelena površina i desetak novoizgrađenih porodičnih kuća.

Ulica se zove Ulica Savice Solomuna, po mom bratu poginulom u Drvaru 25. maja 1944. godine, za vreme desanta na Drvar, kada su nacisti nameravali da uhvate Tita. Dan ranije, u devetnaestoj godini, izabran je za sekretara Okružnog komiteta SKOJ-a. Ceo komitet odlikovan je Ordenom narodnog heroja Jugoslavije.

Kaštel u Ečki i park oko njega video sam 1949. godine. Išao sam s ocem, kolima s konjskom vučom, u mlin (oko 20 kilometara). Tri sata sam brižljivo razgledao sačuvani dvorac u Ečki i zažalio što elemirski kaštel nije sačuvan. Razlog rušenja nikad nisam saznao.

Špiro Solomun,
politikolog