Raketiranje Kalinjingrada

Život je trenutak između dve uzbune.

Baltički Kalinjingrad, nekadašnji Kenigzberg (rodno mesto Imanuela Kanta), oduzet 1945. Pruskoj i pripojen Sovjetskom Savezu, bio je doskoro na putu da bude delić Rusije „prikopčan” uz EU. Takva je bar bila Putinova državnička ideja (na početku predsedničkog mandata 2001), kada je šef Kremlja potpisao „Strategiju međusobnih odnosa Ruske Federacije i Evropske unije”, sa odredbom koja kaže:„Čuvajući nezavisnost ruskog zakonodavstva na teritoriji Kalinjingradske oblasti, prilagoditi ga važećoj evropskoj stvarnosti!”

Šta je sve podrazumevalo prilagođavanje ruskog zakona „evropskoj stvarnosti”? Prilično, s obzirom na to da je obrazovana radna grupa sa ekspertskim savetom, da je Putin za celu stvar zadužio svog specijalnog izaslanika (Ilju Hlebanova) i da je zadatak, tokom Putinovog drugog mandata (prema ondašnjim „Izvjestijama”) sveden na tri tačke: a.„prilagođavanje ruskog regionalnog zakonodavstva zakonima EU”, b. „pravo neometanih poseta žitelja (Kalinjingradske oblasti) zemljama zapadne Evrope”, i c. „stupanje oblasti u zonu evra”.

Dakle, sažeto – nešto vrlo blisko pridruživanju ovog izolovanog dela Rusije Uniji, makar i bez formalnog učlanjivanja. Zastalo se bilo kod forme koja bi omogućila zahtevani sadržaj, te se poseglo za statusom (ruske) „inostrane teritorije”. Pronađena su neka već postojeća idejna rešenja, na primer za Martinik, Gvadelupu, Francusku Gijanu – nekadašnje francuske kolonije sa statusom francuskih „prekomorskih departmana”. A ima takođe i francuskih „prekomorskih teritorija” (Francuska Polinezija, Nova Kaledonija, Ostrva Mejot...). Sve je to francusko, ali i još nešto više, pa je to „više”, moglo na ovaj način postati dostupno i Kalinjigradu – da bi stanovništvo enklave opasane Evropom živelo u skladu s ritmom okruženja. Znači, s mnogo dnevnih olakšica za građanstvo, u saobraćaju, u zapošljavanju, „evropskom” nagrađivanju itd.

Aktiviranje železničke veze kroz Kalinjingrad, iz Nemačke do Rusije (Sankt Peterburg), izrazilo je svojom simbolikom šta bi kalinjingradsko rešenje značilo politički, s obzirom na pacifističku ideju zbližavanja na kontinentu. Međutim, pomisao na panevropsko srastanje dovedena je u pitanje „raketiranjem Kalinjingrada”, posle odluke administracije predsednika Buša da se na tlu Poljske i Češke instaliraju američki antiraketni projektili i radari.

Zbog Irana, objasnio je Vašington – za slučaj da Teheran bude u stanju da Evropu ugrozi svojim eventualno pribavljenim nuklearnim oružjem.

Zbog Rusije, odgovorila je Moskva – za slučaj da SAD na nju u nekom trenutku preduzmu napad, pa bi je trebalo onemogućiti da nuklearno odgovori.

Potražiti nekakvu logiku u besmislu pretnji atomskim uništenjem isto je što i, u matematici, množiti plus i minus. Nema pozitivnog ishoda. Razorni efekat Bušovog oružja je prema tome u zoni politike, i to na strani „sopstvenih trupa” – ima li se na umu da su „rakete protiv Irana” procepile solidarnost Evropljana i NATO saveznika s vrha do dna. Ukazala se pukotina između istočnog i zapadnog krila EU, pristalica i protivnika naoružavanja američkom antiraketnom odbranom.

Umesto besmisla rasprave o moći raketa, logičnije je prema tome upitati se o pravim motivima Amerikanaca. Da li su možda želeli da ovim dezorganizuju svog evrosaveznika? U svakom slučaju, igra se izgleda dopala Rusima. Prošle nedelje predsednik Medvedev je obećao mogućnost da se u Kalinjingrad dopreme i ruske rakete („iskander”). Njima bi se „uzeli na mušicu” Poljska i Baltik.

Bilo kakva vojna analiza ovog ruskog poteza nije od velike pomoći. Reč je o podozrenju Moskve da bi budući predsednik SAD, tek izabrani Barak Obama, mogao odustati od slanja projektila u Poljsku, dok se, kako je govorio tokom izborne kampanje – bolje ne proveri efikasnost novouvedenih sistema. A zašto bi se EU homogenizovala, ako je već Rusiji mnogo lakše da se nagodi s unutarevropskim klubovima!? Misija „iskandera” je, čini se, da pomogne da Obama eventualno „odustane od odustajanja”, podvrgnut kritici da se, recimo, uplašio „ruskog odgovora”.

Igra će možda potrajati. Za to vreme, kraći kraj je u onom opisanom saldu Kalinjingrada. Njegovo spokojstvo, planovi i mogućnosti trajali su koliko i vreme između dva krizna trenutka, u inače sedmovekovnoj hronici drevnog Kenigzberga.