Košarkašku karijeru napustio zbog škole

Dr Ljubomir Erić (72) redovni je profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Ali, u suštini svoje radne orijentacije on je doktor za duše „izgubljenih ljudi” kojima, vrlo često, otvara vrata realnog života.

Rođen je u Petrovaradinu kod Novog Sada. Gimnaziju, Medicinski fakultet, magistraturu i doktorat završio je u Beogradu. Bavi se stanjima straha, seksualnim i psihičkim problemima mladih. Autor je više od sto pedeset stručnih i naučnih radova, zatim dvadesetak monografija, knjiga, studija i udžbenika, kao, na primer, „Panična stanja”, „Rečnik straha”, „Leksikon seksualnosti”, „Seksualne disfunkcije”, „Neuroze”, „Psihoterapija”...

Živi u drugom braku sa suprugom Minjom, psihijatrom. Iz prvog braka ima dvojicu sinova: Nenada i Zorana, a od njih troje unučadi: Dušana (12), Nikolu (9) i Aleksandru (7).

Gde ste odrasli

Prve četiri godine bili smo u Petrovaradinu, gde mi je otac Dragoljub bio vojni komandant Novog Sada u predratnoj kraljevskoj vojsci. A kad se zaratilo otac nas je prebacio u Valjevo, grad svog porekla. Tu smo živeli do 1945. godine. Tada se otac vratio iz zarobljeništva i preselio nas u Beograd. Od tog dana sam krenuo u život bez pratnje.

Šta posebno pamtite iz tog vremena?

Prvih desetak godina posle Drugog svetskog rata veoma se loše živelo iako smo imali pravo da uzimamo hranu i iz menze. Proveo sam sate čekajući u redu za hleb... Ipak, škola zbog toga nije „patila”. Trudio sam se da što više naučim na časovima, pa nisam morao posebno da se pripremam kod kuće. A u zrelijim godinama bio sam učenik Jedanaeste beogradske gimnazije, tada najbolje i najveće škole tog tipa na Balkanu.

Šta ste hteli da budete?

Kao srednjoškolac bavio sam se literaturom. Želeo sam da budem pisac, pravi književnik. I sad mi je žao što to nisam. Bio sam vrlo aktivan u dva školska lista, a objavljivao sam tekstove i u časopisu „Mladost”. Činio sam to na poziv Juga Grizelja, glavnog urednika tog omladinskog lista, već tada istaknutog novinara.

Ipak, studirali ste medicinu. Zašto?

Bila je to prva ključna prekretnica u mom životu. Želeo sam da se upišem na književnost. Ali, u mom okruženju, preovlađujuće mišljenje je bilo da od književnosti ne može da se živi. Predloženo mi je da izaberem neku stabilniju profesiju. I tako sam otišao na medicinu. A sad to, da sam u onoj situaciji, ne bih učinio. Ili, gledano sa pozicije psihijatra, možda bih ono i ponovio, ali na drugi način.

Koji sport je tada bio vaš?

Javio sam se na konkurs Partizana za izbor mladih košarkaša. Od četiri stotine prijavljenih uzet sam, posle svih testiranja, u najboljih četrdeset. A vrlo brzo sam stekao status člana kluba i ekipe od dvanaest igrača. Trenirao nas je i Borislav Stanković, istaknuti košarkaš, pa trener i posle toga generalni sekretar Svetske košarkaške federacije.

I dokle ste stigli?

Posle tri, četiri godine stekao sam status prvotimca Partizana. Ali, napustio sam košarku kad sam maturirao. Nisam tada, zbog velikih obaveza u klubu, mogao mirno da studiram. I to je bila druga dilema u mom životu: profesionalni sport ili škola? I opredelio sam se za školu.

Čime je obeležen Vaš svet sporta?

Za sva vremena sam zapamtio savet Borislava Stankovića posle jednog našeg, neočekivanog, poraza. Svi u ekipi su, prosto rečeno, bili „ubijeni” od tuge. A Bora nam je očinski kazao: „Kad naučite da je i poraz sastavni deo igre i života, postaćete veliki igrači i pravi ljudi”.

Koji je Vaš sportski savet?

Mladim sportistima se mora omogućiti da, uprkos svim naporima, na vreme upoznaju i probaju sve sokove života. Jer, kad, na primer, mlade teniserke i teniseri, odrastu, kad uđu u malo zrelije godine, pa otkriju da postoji ljubav, seksualnost i neka druga zadovoljstva, može se dogoditi da napuste sport ili da zađu u veliku sportsku i životnu krizu.

Šta je Vama najvažnije u životu?

Otkad su mi se rodila deca, ona zauzimaju centralno mesto u mom životu. Ovo zvuči vrlo poznato, ali to je i moje osećanje. A ukoliko sledimo Zigmunda Frojda, a ja to činim, onda je voleti i raditi – smisao života. Kad nam bilo koji od ova dva životna stuba zakaže, mi hramljemo. Znači ne može se samo voleti bez rada i ne može se samo raditi bez ljubavi.

U čemu ste ostali nedorečeni?

Imao sam i imam životne ciljeve. Veliki deo sam ostvario, ali i mnogo toga nisam. Nisam ostvario želju da u Beogradu oformim kliniku koja bi se bavila samo pojmom straha. Imao sam i želju da na fakultetu uvedemo predmet o seksologiji, pa nisam uspeo. Kao što nisam uspeo ni da oformim izdavačku delatnost koja bi se bavila psihijatrijskom literaturom.

Čega se plašite?

Kad govorim o sopstvenom strahu to je strah od razdvajanja sa voljenim osobama. Želim da smo na okupu.

Kako se živi sa strahom?

I po definiciji jako teško. Strah je najmučnija emocija. Ona razara srž bića.

I seksualnost je predmet vaših proučavanja...

U moje vreme je o seksualnosti bilo vrlo teško i govoriti. Tada je početak seksualnog života bio negde posle dvadesete godine. A sad se to izmenilo. Događa se znatno ranije. Ali, to, u principu, zavisi od kulturnog nivoa svake osobe, kao i od individualne zrelosti svakog pojedinca. Naš najveći problem je što mi nemamo seksualnost kao predmet u našem sistemu obrazovanja.

Koje mesto u životu pripada seksu?

To je lični stav svakog pojedinca. Tamo gde postavite vaš seks, on će tamo i ostati. Nekome je to na prvom, a nekome na poslednjem mestu opredeljenja i potreba. A medicinski, u životnom smislu, seksualnost je, sama srž ljudskog postojanja, pa bi tu i trebalo da bude. To ne može ni na koji način da se opovrgne. Jer, ljudi su seksualna bića od rođenja pa do smrti. I zato su neopravdane kritike Frojda koji je to uočio i teorijski objasnio.

U kojoj su vezi seks i ljubav?

Sad ću odmah direktno da vam kaže: u najužoj! Ljubav je osnovni pokretač svih ljudskih aktivnosti. Seksualna strast bez ljubavi je čist animalni, životinjski odnos bez emocija. Nažalost, toga ima danas u svetu, a to je otuđenje od suštine života u kome bi ljubav trebalo da bude nosilac svih odnosa. Na sreću, ima ljudi koji su nosioci ljubavi, oni znaju da vole, a svi drugi bi to trebalo da od njih nauče. Nije samo u pitanju opstanak vrste već i kvalitet života. Jer, ljubav je seme sreće.

Čemu nas uče ljubav i seks?

Oni koji to imaju, i koji sve to doživljavaju emotivno, celim bićem, postaju bolji ljudi. Oni su plemenite osobe, koje u svim ljudskim odnosima poseduju veći kvalitet i lako razvijaju toleranciju, poštovanje, raspoloženje, humanost...

A da li i muzika utiče na raspoloženje?  

Veoma. Imam na kompjuteru oko tri stotine sati muzike po mom izboru i slušam je neprestano, u toku celog dana. Slušati muziku je najbolji način da se čovek oporavi od svih zamora.

Ko Vas najviše zamara?

To su ovi naši političari. Moj odnos prema njima uvek je bio kritičan. Posebno u nekim periodima, sa vođama zemlje. Bio sam čak i sedam godina na sudu. Tužio me, za uvredu, Milovan Bojić, tada (1997) potpredsednik vlade. Rekao sam da – takav stručnjak ne može da bude direktor jedne eminentne zdravstvene ustanove kakva je Kardiovaskularni centar na Dedinju. I bio sam u velikoj opasnosti. Ipak, nisam osuđen.

Koliko je dobro biti iskren?

U opštem ljudskom, kvalitetnom odnosu, iskrenost je na veoma visokoj ceni. Na suprotnoj strani tog odnosa je laž. To je ponižavajući odnos za obe strane u razgovoru. Ali, u nekim muško-ženskim vezama, ne bi trebalo pričati o onome što je ranije bilo, jer to bi, on ili ona, pre ili kasnije, mogli da zloupotrebe. Najbolje je u tim vezama reći: ti si meni u centru pažnje. Sve prethodno je zaboravljeno... 

Da li su misli i život u istoj ravni?

Ima onih koji kažu – kakve su ti misli takav ti je i život – ali ne bih se složio. Mi, psihijatri, mnogo više vrednujemo emocije od misli. Čovek je emocionalno biće. Ono što nas definiše kao ljude su emocije.

Koju umetnost volite?

Slikarstvo obožavam i doživljavam ga kao svoju drugu profesiju. Ne slikam, ali sam toliko ušao u tu umetnost da je sve to postalo deo mene. Posebno volim crteže, koji su jedna od tema psihičkih posmatranja. Na crtežu se vidi ličnost onoga ko crta.

Kako reagujete u nedoumici?

Lako odlučujem. Ne zbunjuju me ni nepredviđene situacije. Ali, u mojoj profesiji nedoumica je veliki problem. Psihički nestabilni ljudi su često u tom stanju i pri susretu sa božanskim događajem kakav je, da li da imaju dete ili da ga, zbog nekih okolnosti, nemaju...

Ko, posebno, zaslužuje Vašu zahvalnost?

To je moja sadašnja supruga Minja. Da li je potrebno da vam objašnjavam koliko je teško naći odgovarajućeg partnera. Posebno u sadašnjim okolnostima kad su mnogi izgubili niz sposobnosti koje život slikaju najlepšim bojama.