Pohvala Pesnici

Ovog juna s iznenađujuće velikom medijskom pažnjom dočekana je četrdesetogodišnjica studentske pobune na Beogradskom univerzitetu, a posebno uočljiv bio je napor nekoliko televizija da čuvenu „šezdesetosmu” predstave gledaocima analitički, u pokušaju da se objektivno objasne pobude, smisao, uzroci i posledice ove mladalačke revolucije koja je protresla sistem. Potrebna je, verovatno, bila višedecenijska distanca za ovakav temeljitiji pristup događajima i za prodor onog što se voli nazivati istraživačkim novinarstvom kao poželjnom odlikom svake TV kuće koja drži do svog ugleda.

Jedna decenija izgleda nije dovoljna da bi se slično prišlo jubileju „Otpora”. U upravo navršena dva veka visokog školstva u Srbiji, „Otpor” je najmlađi i zasad poslednji studentski pokret koji je intelektualni podmladak direktno uključio u politiku, s neposrednim uticajem na odluke sudbonosne za nacionalnu zajednicu. Podsećanja na takvo delovanje, upriličena ovih novembarskih dana, oslonila su se mahom na ispovesti i komentare „otporaša”, što je neophodan, ali ne i dovoljan način da se prikažu zbivanja s kraja devedesetih.

 To ne znači da za jubilej „Otporu” nije zvanično odato priznanje, slava i hvala – osnivače je primio predsednik Republike, otvorena je izložba u Skupštini grada... i sve to hroničarski je beleženo na malim ekranima. A televizije B92 i Studio B priredili su i posebne emisije ovim povodom. No, zanimljivo je šta su pomenute stanice upotrebile kao uvodni predložak za razgovor u studiju.

 Televizijska stanica B92 emitovala je jednosatni dokumentarac strane produkcije pod nazivom „Pad diktatora”. Bez obzira na vrednost ove rekapitulacije, rađene u dobro poznatom maniru anglosaksonskog dokumentarizma, čudno je da se Televizija B92 dosad nije poduhvatila nečeg sličnog. S jedne strane, ova TV ambiciozno se posvetila preispitivanju bliže prošlosti i problematizovanju svih segmenata ondašnje političke prakse – u ciklusima tipa „Insajder”, „Reakcija” i sličnim. S druge strane, orijentacija i akcije „Otpora” nesumnjivo su od početka bile bliske programskom profilu ove medijske kuće.

Studio B prikazao je propagandni film u proizvodnji samog „Otpora”, neku vrstu razvijenog reklamnog spota u kojem se demonstrira kako su korišćeni simboli, grafiti, leci, parole i ostala sredstva kojima je maštovito i sistematično stvaran popularni brend „pesnice”. Bila je to slika „Otpora” o sebi samom, pa će Studio B verovatno sačekati neku novu priliku da posegne za sopstvenim video-arhivom, novinarima, dokumentaristima... koji će nezavisno predstaviti fenomen „Otpora”.

Možda će tema biti izazovna za još neke autore, s obzirom na to da priča ima nerazjašnjenih a intrigantnih detalja – o finansijskoj podršci iz (zapadnog) inostranstva, o izvozu metode „nenasilnog otpora” u (istočno) inostranstvo.

Interesantno bi bilo videti i to ima li bivših „otporaša” spremnih da pokažu pesnicu sadašnjoj demokratskoj vlasti – jer nije loš onaj refren koji su svojevremeno sročili komunisti: „I sad ako treba, do sunca do neba, visoko mi stiskamo pest!”