Terazijski Crnogorac

Već neko vreme muku mučim s dijagnozom „terazijski Crnogorac”, pravo da vam kažem. To je, kako da opišem, nešto kao kašalj, recimo – živi se s tim, ali je neprijatno kada se ljudi zagledaju u vas dok se borite da se ne zacenite u krcatom autobusu GSP-a...

Bio sam ubeđen da sam Beograđanin, uprkos poreklu, bezuslovno voleći ovaj grad, ali... Ubedi me komšija (a i neki poštovani čitaoci spočitavajući mi nedostatak „ić” u prezimenu, i selo u Šumadiji) u tri reči da i nisam baš, niti ću zaista biti, bez razlike što mi je, evo, dvadeset i kusur godina jedina „čuka” voljeni novobeogradski soliter i što sam posle moračke vode žedan savske, kao da pitkije nema...

Navro „terazijski” pa „terazijski”, mada slabo i prolazim tuda, no, ne mari... Iščlani me čovek ko da kod njega stoje pristupnice za punopravno „beograđanstvo”?!

Elem, potanko je on meni objasnio kako i posle svih godina zapravo gostujem u svom gradu, u kojem opet, stoluje on, iako još preskače tramvajske šine bojeći se struje... Veli da zbog nas višedecenijskih „došljaka”, on, trogodišnji „starosedelac” više nije svoj na svome u Beogradu...

Hmmm, zamislih se, priznajem. Šta ću, odem na čvorište dileme, Terazije, dabome, sve mislim nešto će mi se kasti?

Stojim, raširio ruke, zatvorio oči – ništa! Dobro, priđem još korak, dva bliže česmi, rekoh možda nisam dovoljno „terazijski”, opet zatvorim oči, raščerečim ruke, mumlam „Mojkovačku bitku”, ali opet, ništa!

Majku mu, ’ajde to što izgleda nisam dostojan Beograđanin, nego biće da nisam ni naročiti „terazijski Crnogorac”. Opsujem, kolk’o da čujem činim li to na ijekavici, jok, čista ekavica. Skočim pred babu u prolazu i viknem: „Buuuu, baba, ja sam terazijski Crnogoooraaaaaac”...

– Ti si budala! Idi do đavola, pijanduro... – skameni se, očigledno ne prepoznajući u meni specifičnu podvrstu, izuzetno opasnu po integritet Beograda.

Nema druge, idem do oca, možda će on znati da mi objasni u čemu je tačno falinka nas „Beogoraca”?

– Tata, jesi li znao da smo mi u stvari „terazijski” Crnogorci – pitam, verujući da ću ga zateći u neznanju.

– Jesam, sine, ali sam ćutao verujući da si suviše mlad za takvu istinu, ali izgleda da je došlo vreme da ti je otkrijem... – procedi ponosni potomak slavnih ratnika iz podbrđa i prekobrđa.

– U noćima punog meseca mi obrastemo u gustu dlaku, narastu nam očnjaci, zakrvave oči, izduže se uši... pa u „Moskvi” ispijamo lozu i čitamo „Pobjedu”! Ima nas na direktorskim funkcijama, a ni politika nam nije strana... – nabraja, ko da kraja nema.

– A, jesmo li mi, tajo, ikako Beograđani, barem trunku?! Barem privid?!

– Ne, mi smo Marsovci, dete, a Terazije su u stvari portal kroz koji se naseljavamo u ovaj grad, zato nas i zovu tako...

Šalu na stranu, ponosam sam na poreklo, jednako kao i na najveličanstveniji mogući epitet: Beograđanin.

Tekst jeste ličan, ali govori o umnogome iskrivljenoj svesti sviju nas i najbesmislenijoj podeli proistekloj iz nje, onoj na starosedeoce i došljake...

Kud nestaše Jakšićeve strofe: „On ruku svakome da i vrata otvara sva, ko stari voljeni drug uvek je on”...

Veličina našeg predivnog grada jeste u njegovoj epskoj raznorodnosti!

Ako ćemo pravo i Sena u Pariz dolazi iz provincije, ali joj niko zbog toga ne zamera. Nisu ni Savi i Dunavu vrela u našim česmama...

Možda i jesam jedan od onih koji su, što vic kaže, odmah po rođenju upitali: „A, đe je taj Beograd”?!

Ali su roditelji uglas odgovorili: „U srcu sine, u srcu”!

A gde je vama, komšija?