Zločin na Koranskom mostu nikada ne sme biti zaboravljen

Jedan od najstrašnijih zločina u ratovima devedesetih dogodio se 21. septembra 1991. godine na mostu na reci Korani, na ulazu u hrvatski grad Karlovac. Tom prilikom hrvatske paravojne snage su na zverski način zaklale 13 rezervista pripadnika Jugoslovenske narodne armije koji su sa Korduna krenuli u kasarnu „Narodni heroj Stjepan Milašinčić – Šiljo” ili „Logorište”.

Ubijeni su Mile Babić, Nikola Babić, Vaso Bižić, Svetozar Gojković, Zoran Komadina, Božo Kozlina, Milenko Lukač, Slobodan Milovanović, Mile Peurača, Nebojša Popović, Milić Savić, Jovan Sipić i Miloš Srdić.

– Prosečna starost ubijenih bila je 33 godine. Bio je to cvet mladosti Korduna. Tih dana u Karlovcu, od 24 vojna objekta, paravojne hrvatske snage zauzele su 23. Jedino nisu mogle osvojiti najveću kasarnu „Logorište” prepunu vojne tehnike i opreme. U njoj se nalazilo 60 tenkova, 36 haubica, 25 borbenih vozila, 3.175 kamiona, 400 tona goriva, kompletno naoružanje i oprema za oko 7.000 ljudi... Ovako veliki kasarnu bez ikakve logističke podrške u izuzetno teškoj situaciji branilo je 96 boraca, od toga 17 starešina, 23 mlada vojnika koji su služili vojni rok i 56 rezervista JNA sa Korduna. Predvodio sam ih ja – rekao je pukovnik Bora Ercegovac, koji je u to vreme bio potpukovnik.

Prema vojnim pravilima za odbranu ovako velike kasarne potrebno je uz logističku pomoć minimum 800 ljudi. Kasarna je bila opkoljena i napadana danima, a u tim napadima učestvovalo je više stotina pripadnika hrvatskih paravojnih jedinica.

– A onda je osvanuo 21. septembar. Tog dana iz kasarne krenula su dva vozila da dovezu rezerviste. Nama u pomoć sa Korduna iz sela Krnjaka pošla je grupa od 26 izuzetnih mladih ljudi. Pripadnici paravojnih jedinica hrvatske vojske – zenge krenuli su tada u dva skoro istovremena napada. Jedan je bio napad minobacačima na kasarnu, a drugi je bilo postavljanje zamke rezervistima koji su krenuli nama u pomoć – priseća se Ercegovac.

Zenge su presrele i opkolile rezerviste, kod Koranskog mosta, a kako se kasnije saznalo, odmah i razoružale. Ljudi iz kasarne čuli su preko veze njihov vapaj, delovali i minobacačima, izvukli i dva tenka kao podršku, ali je sve bilo kasno. Zenge su krenule u krvavi pir. Vođa zločinaca, kako navode izvori, bio je Mihajlo Hrastov, koga su hrvatski sudovi zbog ovog zločina posle više od dve decenije suđenja osudili samo na četiri godine. Tada je masakrirano 13 rezervista, jednog vojnika na odsluženju vojnog roka su pustili, jedan rezervista se spasao tako što je skočio s mosta u reku, a 11 njih je odvedeno u zarobljeništvo. Kasnije su oni razmenjeni za ustaške zarobljenike.

– Od tog dana počela je potpuna blokada kasarne koja je trajala do 4. novembra. Ostavljeni smo na milost i nemilost minobacačima i snajperima. Nismo imali hleba, pili smo kišnicu, i to po dva gutljaja dnevno jer nismo imali vode, te godine su i hladni dani poranili, a mi nismo imali ni grejanja, struje, medicinskog osoblja da pomogne ranjenima, telefonske veze... Jedino što smo uspeli jeste da održimo vezu sa našom komandom. Tako je i dogovoreno da se krene sa izvlačenjem ljudstva. Operacija proboja iz kasarne pod šifrom „Vihor” trajala je dva dana. U pomoć nam je pritekla 9. zaječarska brigada i dve čete teritorijalne odbrane Korduna. Borci su sa tenkovima uspeli su izvedu jedinstven poduhvat, izbegnu blokadu i izvuku se preko pontonskog mosta, i to na mestu gde zenge nisu očekivale. Ostavljeni kao „žrtvena jagnjad” vojnici iz „Logorišta” pokazali su da su heroji. Nisu se predali, nisu izneverili ni sebe, ni svoj narod, ni pretke, a ni zakletvu datu JNA – ističe Ercegovac, koji je o ovom zločinu objavio i knjigu „Logorište i Koranski most”.

U čast poginulih boraca, a da se ne bi zaboravilo, Ercegovac zajedno sa preživelim drugovima i porodicama svakog 21. septembra organizuje okupljanje ispred spomenika Palim borcima devedesetih kod opštine Zemun. Tu polože vence i sete se najmilijih. Uradiće to i u subotu u 11 časova.