Gubljenje sna i nade

Jedan od sigurno najizazovnijih dramskih tekstova u inače izazovnom i impozantnom opusu Edvarda Olbija svakako je komad „Koza ili ko je Silvija”. Razorno i otrovno sarkastična, drama surovo ruši iluzije u bračnim odnosima, izručujući istinitu sliku krhotina američkog sna. Efekat šoka na koji pisac računa nije cilj već vrlo funkcionalno sredstvo u neodložnom promišljanju trulosti srži porodičnih odnosa.

Međutim, komad uopšte nije jednostavno postaviti na scenu. Nije lako pronaći način igre koji bi u potpunosti izneo zgusnutost njegovih značenja, apsurdnu komičnost, ciničan prezir prema licemerju i malograđanštini ali i bolan, tragičan, brutalno istiniti prikaz usamljenosti i potrebe za ljubavlju. U scenskoj realizaciji Olbijevog teksta, reditelj Žanko Tomić se odlučio za grubi manirizam, igru bez finijih psiholoških tonova. Takvim izborom je veoma izoštren apsurd radnje, u prvi plan su postavljeni zastrašujuća mehaničnost i automatizam u odnosima četiri lika. Sa druge strane, izostavljanjem suptilnih psiholoških nijansi donekle je iščezla višeznačnost komada, nije odgovarajuće pokazana i duboka tragičnost aktera, njihov očaj zbog bespovratnog gubljenja snova i nada.

Milorad Mandić Manda kruto i odsutno igra Martina, uspešnog arhitektu koji se zaljubljuje u kozu, što formira tu osnovnu, provokativnu, narativnu nit drame. Odsustvo psihologizacije u koncepciji njegovog lika, odnosno, insistiranje na njegovoj hladnoći i udaljenosti jasno prikazuju suštinsku obesmišljenost njegovih odnosa sa okolinom, ali istovremeno guše značajne emotivne slojeve lika, činjenicu o njegovoj razdirućoj potrebi za ljubavlju. Branka Šelić, takođe, oštro i još teatralnije nastupa u ulozi njegove supruge Stivi. Kao i u slučaju lika Martina, žestoka teatralizacija Stivinog ponašanja u fokus je tačno postavila problem nestajanja bliskosti u njihovom braku. Na žalost, ta radikalna teatralizacija je, istovremeno, ubila bitnu osećajnost lika.

To je posebno karakteristično u momentima u kojima se ona seća svog razgovora sa majkom; suptilnost tog trenutka nije adekvatno prenesena na sceni zbog nedostatka dubljih psiholoških aspekata lika. Nikola Rakočević stvara lik njihovog sina Bilija, gej tinejdžera, stereotipno ga slikajući kao feminiziranog, izveštačenog ponašanja. Goran Radaković igra Martinovog dugogodišnjeg prijatelja Rosa, televizijskog voditelja, često parodirajući smisao njegove profesije.

Izgled scene jasno označava surogat komfora njihovog doma (scenograf Aleksandar Veljanović). Spolja je sve na mestu, uredno i udobno, ali, iz te neprirodne, beživotne uređenosti štrči njena lažnost. Svuda su poređane vaze sa plastičnim cvećem, što je izražajna metafora tih plastičnih, bezličnih, beskrvnih života. Stvarnost, istina i dubina nestali su pod pritiskom praznih imidža, pretrpani su znakovima koji ništa više ne znače, supstitucijama izgubljenog života. Muzika koja se emituje između scena lepršava je i idilična pa tako, putem kontrasta, markantno ističe mutnu nakaznost njihovih odnosa, pojačavajući intenzitet ukupnog utiska o tragikomičnosti raspada iluzija.

Predstava „Koza ili ko je Silvija” Žanka Tomića sasvim je solidna, zbog izuzetnih vrednosti Olbijeve drame, kao i korektne rediteljske postavke i uglavnom zadovoljavajuće ispunjenih glumačkih zadataka. Ali, predstava nije do kraja iscrpila raskošnije mogućnosti i brojnija značenja teksta.