Sezona lova na Trampa

Nije poznato da li je Donald Tramp pogodio petu rupu na savršenom terenu njegovog golf kluba u Vest Palm Biču na Floridi, ali je američka tajna služba u poslednjem trenutku sprečila da Rajan Vesli Rut napravi nekoliko rupa u Trampovom telu hicima iz vatrenog oružja sa izbrisanim serijskim brojem.

Sezona lova na Trampa je otvorena, ali ni najbolji poznavaoci političkih igara u Sjedinjenim Državama i pripadnici svemoćnog obaveštajnog aparata ne mogu da odgonetnu ko želi da ubije republikanskog kandidata i bivšeg predsednika Amerike. Dva neuspela pokušaja atentata u devet nedelja proizvela su globalnu paranoju, jer sudbina sveta koji ulazi u treći čin apokalipse, rešiće se upravo u zemlji koja se od svetionika demokratije pretvara u halucinantni dekor Latinske Amerike iz Markesovih novela, gde se mešaju stvarnost, fikcija i bapske priče.

Teorija da Donald Tramp i njegova ekipa sami naručuju atentatore kako bi ovoga puta Donald, umesto sebe, podigao svoj rejting u nebesa, nije mi logična, jer su obaveštajne agencije i državni aparat pod kontrolom demokrata pa bi svaki pokušaj lažiranja ubistva bio lako raskrinkan. Tada bi Tramp zaista postao politički mrtav, a s obzirom na njegov narcizam, politički bi mu bilo celishodnije da uzme svoj revolver, stavi na glavu kaubojski šešir i upuca se pred masom pristalica. Sigurno bi mu zadrhtala ruka, pa bi ipak promašio slepoočnicu, jer Donald je od onih tipova koji nesumnjivo voli Ameriku sa geslom: „Nemam nameru da SAD lišim sebe!”

Druga teza – da Trampa želi da smakne duboka država kojom rukovode vlasnici svetskog kapitala što sede u kožnim foteljama i čija se lica ne prepoznaju u mračnoj senci mitske duboke države – takođe mi ne izgleda previše logična, jer: kakvi su to tajanstveni supermomci koji angažuju atentatore kao da su ih naručili preko „Aliekspresa”? Prvi, Tomas Metju Kruks, bio je vidljiv za mnoge Trampove pristalice, ali ne i za agente tajne službe i lokalne policajce 13. jula u varoši Batler, pre nego što je ispalio osam metaka, od kojih je jedan pogodio Trampa u uvo. Simbolički prizor Donalda Trampa krvavog lica kako diže šaku i poziva na borbu postao je ikoničan i tada su čak i njegovi najveći mrzitelji poverovali da su kapije Bele kuće otvorene za njega. Ne samo zato što su se njegovi obožavaoci ponovo uverili da je njegova podignuta ruka umrljana krvlju postala transcendentalni link sa Svevišnjim, već su i njegovi ogorčeni protivnici poveravali u to.

Sa oreolom robusnog mučenika stajao je pred Džoom Bajdenom, veteranom američke politike. Mnogi će s pravom reći, Džo je onaj tip iz mračne senke koji izlazi ponekad na svetlo dana. Ali predsednik SAD skrhan bolešću, pokazao se kao Džo Nejaki pred vaskrslim Donaldom i činilo se da milijardera i antisistemskog razbijača više ništa ne može zaustaviti na repriznom putu ka Ovalnoj sobi.

U prvoj, neobično rano održanoj televizijskoj debati ranjeni Tramp je razbio Bajdena klasičnim nokautom i demokrate shvataju da im treba novi kandidat. Usledio je Bajdenov egzit, jedan od najspektakularnijih događaja u modernoj istoriji Amerike, kada u igru uskače potpredsednica SAD Kamala Haris.

Da li je zamena Bajdena vrhunska teorija zavere, koja ima dobrih osnova da bude tačna? Dobro obavešten američki izvor koji je zahtevao anonimnost zbog osetljivosti teme, kako bi ga nazvao „Njujork tajms”, a ja bih ga nazvao američkom ptičicom sa odličnim vezama u vrhu vašingtonskog političkog establišmenta, pojasnio mi je sledeće: nedelju dana pre debate između Bajdena i Trampa jedan uticajni republikanski kongresmen zabrinuto mu je rekao da misli da je sve namešteno kako bi Bajden izgledao loše na debati, što bi se iskoristilo da ga na vreme zamene Kamalom.

Dragan Stojanović

Naime, nikada u istoriji se nije desilo da prva debata bude tako rano, jer su uvek bile u septembru ili oktobru, posle nominacija. Demokrate su ovoga puta insistirale da prva debata bude znatno pre, taman da ostane dovoljno vremena za mali „puč”. Drugo, bilo je neverovatno posmatrati reakcije na prodemokratskim medijima neposredno posle debate. Na primer, na Si-En-Enu je bilo više od 10 analitičara i novinara koji su istog trena po završetku debate maltene izgovarali isti tekst, kao naručen, a onda naučen napamet: „Bajden je bio katastrofalan, srce nam se cepa, on je dobar čovek, ali mora da se povuče za dobrobit nacije.” Jasno je da je Bajden bio loš, ali nemoguće je da svi odjednom kao u horu isto govore, uz obavezan apel da se povuče. Sve je delovalo kao sastanak Politbiroa gde se smenjuje neposlušni drug, dok svi po redu ustaju i horski izgovaraju: „Drug je skrenuo s puta”; što se može uporediti sa američkom osmom sednicom!

Ova analiza deluje verodostojno, iako je po mom sudu preumorni Džo zaista politička gromada u odnosu na Kamalu, koja je pokazala neobjašnjivu nevidljivost tokom svog potpredsedničkog mandata. U iznudici vremena, demokrate su možda pučistički počistile Bajdena, ali teško je poverovati da bi se usudile da uđu u zlokobnu avanturu čišćenja Trampa.

S njegovom pojavom jeste došlo do tektonskih promena u američkoj politici. Tradicionalne baze birača dve partije su se potpuno raspale i izmešale. Najveća promena se desila u državama srednje Amerike koje su najviše propatile zbog globalizacije i gubitka radnih mesta u proizvodnim industrijama. Čuveni „Pojas čelika” je promenio ime u katarzično „Pojas rđe”, čime se naglašava sunovrat američkih čeličana i srodnih, teških industrija, koje su epski prikazane u filmskom klasiku „Lovac na jelene”. Nekada su ključne države u ovom pojasu pripadale demokratama, kao sigurni rezervoari glasova, a to su Penislavnija, Viskonsin i Mičigen. Upravo tamo je pobedio Tramp 2016. godine u jednom od najvećih iznenađenja u istoriji predsedničkih izbora.

Nekada je Demokratska partija čvrsto držala na svojoj strani radnike, pogotovo one koji su članovi sindikata, a od 2016. mnogi od njih listom glasaju za Trampa. Upravo je objavljena vest, koja bi donedavno bila nezamisliva, da najuticajniji „Timsters Junion” neće dati podršku nijednom kandidatu.

Pojava Trampa jeste dovela do takve polarizacije biračkog tela da je bilo kakav dijalog nemoguć, što dovodi do potpunog cepanja porodica. To bi se najbolje moglo opisati srpskim sindromom partizani–četnici. Ali na američki način! Iz takvog ključalog lonca demokrate su pragmatično pogurale narativ zastrašivanja građanskim ratom, naročito od januara 2021. godine, kada su protrampovi demonstranti upali u Kongres. Naravno da demokrate pokušavaju da obeleže Trampa kao smrtnu opasnost za demokratiju i prestrave birače. Ta priča je preterana, ali mnogi obični ljudi su počeli u to da veruju, kao dvojica usamljenih ili navođenih vukova koji su pokušali da ga ubiju.

Ali ko god da pobedi na izborima, trend je zabrinjavajući i šta god se dogodilo prve nedelje novembra, američka politika će se radikalizovati do te mere, da bi vojvoda Šešelj sada daleko bolje prošao u Americi, što jeste bio njegov san kada se oprostio sa komunizmom. Kandidati koji će nastaviti da polarizuju birače dominiraće u obe partije.

Ko, dakle, želi da ubije Trampa? To nikada nećemo saznati, ali ređanje vradžbina o sudbini američke demokratije, uz podatak da je gotovo svaki Amerikanac naoružan mitraljezom, a naročito beli Trampovci iz dubine Amerike, navodi na možda neočekivani zaključak – da je duboka država u samom finišu izabrala svog novog, potpuno neočekivanog manekena, ponudivši pakt upravo onome koji najbolje trguje. Zar ne, Donalde?