Kad mladi u krigle toče znanje

Znate li na koje pacifičko ostrvo prvo dolazi Nova godina, u kojoj evropskoj zemlji je u 20. veku na vlasti bila vojna hunta, koliko delova ima „Žikina dinastija”? Odgovore na ova i njima slična pitanja možete saznati u kvizovima koji se sve više organizuju u beogradskim pabovima.

Mladi, napuštajući svet interneta, uz muziku i pokoje pivo, pod prigušenim svetlom, dok se na video-bimu prikazuju pitanja koje „kviz master” čita, zapisuju zajedno sa svojom ekipom odgovore na formular. Dok se ne postavi prvo pitanje, u vazduhu je tenzija koja nestaje već na poluvremenu, kada većina timova, pod uticajem pića i muzike, počinje da se šali i peva. Zvižduci i ovacije na teška pitanja, muk na neočekivane odgovore. Rasprave, a ponekad i poneka svađa unutar tima, dok di-džej između pitanja pušta popularne hitove, a voditelj zbija šale na račun pitanja, odgovora, učesnika, a i samog sebe. Na nekim kvizovima se i peva, a postoje nagrade i za timove koji su najniže na tabeli. Pitanja su iz oblasti istorije, geografije, sporta, ali i tematska, u vezi sa određenim serijama, filmovima, dekadama.

Posle poluvremena, svaka ekipa predaje svoj papir drugoj, koja poene sabira u skladu sa odgovorima koje voditelj pročita. Prva tri mesta na tabeli na poluvremenu ništa ne odlučuju, pogotovo ako većina timova još nije iskoristila džoker, odnosno dupliranje poena za kategoriju koju sami odaberu. Nagrade su obično besplatna pića, karte za bioskop, besplatno učešće na sledećem kvizu.

Kvizovi su se vremenom promenili. Nekadašnja okupljanja čitave porodice ispred televizora zbog kvizova poput „Slagalice” sve su ređa. Ipak, opstala je ljubav prema kvizovima, samo što se na njih danas češće odgovara na telefonima, pa i u kafićima.

Ana Bjelobrk Jović sa svojim se mužem, kako kaže, zabavljala na taj način sve dok nisu došli na ideju da i sami naprave portal „Aj hejt kviz”, na kojem, ispod satnice kvizova koje prave, stoji opis „bučno, neozbiljno i totalno bez smisla”.

– Kad smo 2013. godine organizovali svoj kviz, postali smo prva pab kviz kuća na Balkanu. Naši kvizovi su srednje težine i bitan je način na koji se vode, sa puno muzike, smeha, ljudi dolaze da se zabave, ne da se takmiče. Uveli smo nagradu za pretposlednje mesto jer smatramo da te ljude takođe treba da zainteresujemo kako bi došli opet – kaže ona i dodaje da oni imaju kvizove sa različitom tematikom.

– Od opštih do usko tematskih, kao što su serije, na primer „Seks i grad” i „Kako sam upoznao tvoju majku”. Imamo i muzičke i o filmovima iz devedesetih godina – ističe Ana.

Kvizovi opšte kulture u Pančevu su popularniji, dok u Beogradu najviše vole tematske i one u kojima imena poznatih ličnosti treba pogoditi na osnovu njihovih karakteristika, kaže Miloš Petrović, organizator pančevačkih kvizova.

– U Pančevu je teže da napunim kviz ako nije opšti. Počeo sam sa društvom pre dve-tri godine da idem na kvizove i nakon toga sam došao na ideju da ih i sam organizujem. Kod mene najviše dolaze mladi koji imaju oko 22 godine. Njima je ovo privlačno jer mogu da se druže, zabave, a i nešto nauče – objasnio je Petrović.

Nauče mnogo i oni koji kvizovi prave. Da bi pripremili pitanja, ne samo što, kako priča Ana Bjelobrk Jović, stalno prate medije, reklame, filmove i serije, nego koriste i enciklopedije, specijalizovane i obrazovne veb-sajtove, statističke podatke, izveštaje, intervjue i biografije.

To zvuči kao da zahteva i mnogo vremena provedenog na internetu, ali neki od takmičara, kao Milan Ćirić, kvizove koriste upravo zato da bi smanjili vreme koje provedu onlajn.

– Iskočila mi je reklama za kviz na „Instagramu”, delovalo mi je zanimljivo i sad čitavo moje društvo ide na njega svake nedelje. Sviđa mi se što ne koristimo telefone, nekako je to mali beg od svakodnevnog života – objašnjava Ćirić.

Da kvizovi pružaju ljudima i beg od opterećenosti društvenim mrežama, smatra i dr Miloš Ničić, kulturolog s Fakulteta političkih nauka.

Iako nisu poželjni, u pauzama koje se prave između rundi ljudi vade mobilne i postavljaju na društvene mreže objave da su na kvizovima, tako da postoji neka vrsta uključivanja sopstvene društvenosti pa i kroz društvene mreže u ono što se dešava na kvizu, dakle značajno je da kažete da ste na kvizu kao i na bilo kojoj drugoj vrsti popularne aktivnosti. S jedne strane je dobro što se u igri telefoni ne koriste jer je ona u stvari cilj, ističe Ničić.

– Obim digitalne angažovanosti koju imaju preko dana opterećuje ljude i onda žele da imaju neko vreme koje će biti smisleno sa prijateljima, a neće uključivati gledanje u ekran. Doduše, tokom pauza između rundi ljudi na društvenim mrežama objavljuju da su u kvizu jer to je popularna aktivnost i značajno im je da to podele s ostalima – navodi Ničić.

Popularnost kvizova u pabovima, ocenjuje Milan Ćirić, interesantna je i baš zato što mladi danas kažu da štošta ne moraju ni da uče pošto svako znanje, umesto u mozgu, imaju u ruci – to jest, u telefonu. Ali, primećuje Ćirić, izgleda ni sami ne veruju u taj koncept čim imaju potrebu da dolaze u kvizove. Na taj način, oni mogu da umaknu otuđenosti mišljenje je sociologa Ivana Gogića.

– Za generaciju zed, odraslu na internetu, druženje u pabovima, bez telefona, gde se vrednuje individualno i grupno znanje, neka je vrsta uzdizanja vrednosti znanja, koje je diskreditovano u današnjem društvu. Za našu kulturu jesu vezani kafići, pabovi, poslovi se sklapaju u kafanama, ali mladi se sve više druže na internetu i nadam se da ulazimo u fazu u kojoj oni shvataju da virtuelni prijatelji nisu stvarni prijatelji – objašnjava Gogić.

Učesnici kvizova, primećuje Milan Ćirić, vole to što na njima saznaju mnoge stvari za koje ranije nisu čuli. Doduše, napominje on, na tematske kvizove, na primer, dolaze ljudi koji su toliko veliki ljubitelji nekog filma ili serije da o njima već znaju svaki detalj. I sa toliko zagriženim obožavateljima, atmosfera u kvizovima nikad nije previše takmičarska, već su svi tu prvenstveno zato da bi se smejali i šalili. Ali, dešavaju se, kaže Ćirić, neke „kritične situacije” u kojima ima varanja – i to posredstvom telefona, koji se, izgleda, nikad ne može potpuno zaobići.

– Kada neko pitanje dovede do velike rasprave za stolom, da bih to prekinuo, sakrijem telefon u džep, odem u toalet i proguglam. Ipak, retko pobeđujemo, baš zbog toga što se više zezamo. Tenzija se stvara jedino na poluvremenu, kad se čitaju odgovori i shvatimo koliko smo promašili. Nemamo nikakvu strategiju, trudimo se da džoker stavljamo na one kategorije koje najbolje znamo – objasnio je Ćirić.

To što omogućavaju mladima da učestvuju u onome što ih već zanima, prema mišljenju dr Miloša Ničića, važan je aspekt privlačnosti kvizova.

– Ukoliko volite Harija Potera, otići ćete na kviz o njemu, a ne na recimo „Zvezdane staze”. To su kulturni transferi koji omogućavaju druženje sa sopstvenim krugom, ali proširenje tog kruga deljenjem interesovanja. Prava nagrada je čast i zadovoljstvo učesnika u pobeđivanju. Igra je ta koja sama sobom nagrađuje učesnike – naglašava ovaj kulturolog.

Kao razloge privlačnosti kvizova učesnici navode i pristupačnost jer je dovoljno da odu u pab, prijave ekipu es-em-es porukom, plate oko 400 dinara i takmiče se.