Balkan je prostor razdirućih emocija

Bila je istražitelj u timu odbrane srpskih optuženika u Hagu i postala advokat u kancelariji „kralja sudnice” Veljka Guberine. Aktivno se bavila i politikom, kao član Narodne radikalne stranke (NRS). Nedavno je objavila knjige „Anatema ‒ vera i politika na zapadnom Balkanu”, „Tako je govorio Guberina” i „Srbija na raskršću – politički testament Veljka Guberine”, a sada završava knjigu „Sukob unutar hrišćanske civilizacije 2023”, u kojoj piše o ratu u Ukrajini i eskalaciji sukoba u svetu.

Advokat Slavica Grahovac spojila je advokatski poziv i posao sudskog tumača sa odličnim poznavanjem istorije, kulture, teologije i političkih prilika.

Uskoro ćemo obeležiti 100 godina od rođenja Veljka Guberine, najpoznatijeg advokata na našim prostorima. Imali ste najboljeg učitelja. Kako je bilo raditi sa njim? Da li vas je on zainteresovao za politiku?

Veljko Guberina je bio vanvremenski čovek, jedan od onih za koje kažemo da jedna nacija iznedri jednom u sto godina, izvanredan govornik, erudita, poznavalac prava, krivice i to još uže ‒ insistirao je na tome da bude branilac samo u slučajevima teških krivičnih dela. Bio je vrhunski profesionalac i pristalica uske specijalizacije, nije voleo svaštarenje. Poštovao je ljude, čoveka, potlačene, napuštene. Za praznike i velike crkvene datume palio je sveće onima koje nije uspeo da spase smrtne kazne u to vreme. Bio je dobar psiholog. Klijenti su morali slepo da ga slušaju, inače nije prihvatao, kako je voleo da kaže, „bandoglave” ljude koji ne slušaju. Voleo je izazove i prihvatao se najtežih slučajeva od kojih su svi dizali ruke. Uveo je, na sebi svojstven način, teatralnost u naše pravosuđe, do tada suvoparno i odbojno. Njegova suđenja su se pratila kao najuzbudljiviji triler, sudnice su bile pune kao na derbiju. Bio je institucija.

Devedesetih godina zainteresovao se za višestranačje i nastavio kontinuitet Narodne radikalne stranke, u koju je uključio kolege iz struke i svoje prijatelje. Tako sam i ja postala član NRS, zatim i potpredsednik Izvršnog odbora.

Niste izabrali opciju da budete tzv. preletačević kada je stranka urušena, poput mnogih koji su se rukovodili isključivo ličnim interesom?

Da, bila su to vučja vremena. Posle toliko decenija jednostranačja, Srbi su se teško prilagodili i prihvatili mogućnost postojanja višestranačja. NRS nije prestala da postoji već se „zamrzla”. Članovi i simpatizeri se i dalje o prigodnim praznicima viđaju i diskutuju, ali stranke nema u borbi za vlast, a to je glavna odlika svake stranke – borba za vlast. NRS čeka nove generacije, mlade koji danas imaju 20, 30 godina, čeka jednog novog Guberinu da krene u trku za vlašću.

Stranku je urušila unutrašnja nesloga. U to vreme najveći izazov za sve one koje je Guberina poveo sa sobom, bio je kako skinuti upravo Guberinu i postati predsednik NRS. U to sve umešala se i Služba i ostali izvori moći i, naravno, gde je mnogo babica ‒ dete kilavo. Borba za vlast u Srbiji je tih godina bila krajnje nefer, neprincipijalna i veoma opasna. Nekoliko članova naše stranke je na sumnjiv način izgubilo život. Guberina je bio hrabar čovek ali nije želeo da rizikuje živote svojih najbližih saradnika i izričito nam je, u jednom momentu, zabranio bilo kakvo dalje angažovanje oko stranke. Ostao je doživotni počasni predsednik NRS, a ja lično sam ostala lojalna Guberini do kraja.

Guberina je u svojoj karijeri branio 618 ljudi optuženih za ubistva. Da li je imao razumevanja za hladnokrvne ubice i da li je to uticalo na vas da prihvatate takve slučajeve?

Guberina spada u one ljude koji bi sve čega se late radili sa žarom, voljom, velikom energijom, časno i ispravno. Da nije bio advokat mislim da bi bio dobar psihijatar. On je svoje klijente ispovedao i u njima budio poverenje prema sebi, postajao njihov najbolji prijatelj i poslednja oaza kada ih svi napuste. Ja nisam prihvatala da branim teška ubistva, incest i pedofiliju, jer sam smatrala da niko nema pravo da drugom čoveku oduzme život ili iz niskih pobuda nanosi bol i patnju.

Da li Guberina danas ima svoje naslednike?

Smatram da Guberina kao institucija mora da ima naslednike u smislu ideje o advokaturi i mentalnom sklopu ljudi koji bi ga nasledili. Mogu da pomenem advokata Milana Sučevića, bivšeg sudiju u Zagrebu, koji je, kao Guberina, izbegao ustaški nož, došao u Srbiju i kao advokat nastavio dalje. Izuzetno sposoban, dobar advokat i dobar čovek. Dvoje bliskih saradnika Guberine – advokati Milan Vujin i Mara Pilipović su preminuli, ali tu smo Nenad Vukasović, Aleksandar Đorđević i ja. Imala sam sreću da dobar deo života provedem u advokatskoj kancelariji jednog od najvećih srpskih advokata krivičara i da budem njegov najbliži saradnik. Imala sam takođe sreću da se rodim u porodici nadarenih, zdravih i dugovečnih ljudi, patriota, hajduka, ratnika i da u genu sve to zajedno ponesem i demonstriram na najbolji mogući način kad treba.

Možete li da ispričate kako vas je Guberina promovisao u advokata pre nego što ste završili prava?

Dok smo u Hagu zastupali osumnjičene za ratne zločine na prostoru bivše SFRJ, Guberina mi je rekao: „Završi ta prava, vidiš i sama da će ovo dugo da traje.” U to vreme bila sam istražitelj za srpsku stranu. Završila sam filologiju, odsek za engleski i nemački jezik, i upisala prava, ali se nisam mnogo trudila da to brzo okončam. Jednog dana, po našem povratku iz Australije, na naslovnoj strani „Politike” osvanula je Veljkova izjava da je on došao iz Australije „sa koleginicom advokatom Slavicom Grahovac”. Bila sam zapanjena, jer to je značilo lažno predstavljanje. Pa, ja još nisam bila ni završila prava. Zvala sam Veljka da mi to objasni. Kroz smeh je odgovorio: „Ja sam stariji čovek pa može da mi se i omakne, ništa se ti ne sekiraj, to je dnevna novina, do sutra se sve zaboravi... a ti ćeš biti advokat!” I ja sam postala i ostala advokat.

Šta vas je inspirisalo da napišete knjigu „Anatema ‒ vera i politika na zapadnom Balkanu”?

Srbi su pod Arsenijem Čarnojevićem ostavili svoja ognjišta i sa porodicama, decom, stokom krenuli put uže Srbije, a posle permanentnih napada Albanaca na srpska sela umesto da su se ujedinili i na silu odgovorili još jačom silom. Stvar u svoje ruke je u datom momentu preuzela crkva, koja je, ne samo kod Srba, bila i politčaka organizacija. Na Balkanu su sveštenici rame uz rame sa vojskom ratovali, ali i savetovali kako političare tako i vojsku. Balkan je prostor dubokih, razdirućih emocija, bilo ljubavi, bilo mržnje, deo Evrope u kome su strasti uvek uzburkane, mesto gde se med zaslužuje krvlju, kao što sam naziv Balkan znači (turski bal ‒ med, kan ‒ krv). To je naša anatema.

Istorija nam se više puta ponavlja, a uz velika stradanja često su išle strateške odluke koje su smatrane izdajom.

Naša anatema je i da ginemo skoro do istrebljenja za nebeske ideale. Iz istog razloga smo proglasili i Vuka Brankovića za izdajnika A da li je izdajnik? On je po svoj prilici, ako ćemo da rekonstruišemo događaj, malo zakasnio sa svojim delom vojske, i imao je priliku u dolasku da vidi silnu i mnogoljudnu tursku vojsku, video je Lazara i vitezove kako se hrabro bore, video je Miloša Obilića kako se probija ka sultanovom šatoru i njegova jedina misao tada mogla je da bude: „Ja danas ovde ginem.” Njegova druga misao je bila: „Kada svi izginemo, ko će se brinuti o ženama i nejači koja ostaje iza nas?” Doneo je hrabru odluku da povuče vojsku, zaštiti srpski korpus koji je preostao posle bitke na Kosovu i da ponese pogrdni nadimak izdajnika. To je bio njegov krst i anatema. Da nije tako postupio – nas na Kosovu više ne bi bilo.

Kakav političar mora da bude da bi donosio odluke u interesu naše zemlje i naroda?

Najveći neprijatelj bilo kog pokreta, stranke, naroda ‒ jeste beda i sirotinja. Na ovim prostorima nikada nije bilo velikog blagostanja i lagodnog života. Naime, kada se neko bira za određeno mesto, taj mora da prođe kroz više kontrola iliti sita, da se pogleda njegovo poreklo, kako je živeo, ko su mu preci, da li je dobar u svojoj struci, a ponajviše da li je dobar čovek, pa zbir svega toga treba da ga ili eliminiše ili uvede u politiku.