Kako živeti bez uspomena

Drama „Sećaš me se?“ francuskog glumca, pisca i reditelja Arnoa Ambera, koja će biti izvedena u subotu, 28. septembra, govori o ocu obolelom od Alchajmera i njegovoj ćerki, sportistkinji. Šta ako bismo odjednom izgubili sve svoje uspomene, da li bismo izgubili i svoj život? Šta ako osoba koju volimo najviše na svetu više ne bi znala ko smo mi? Ova pitanja sebi postavlja Arno Amber, autor predstave „Sećaš me se?“, koja će premijerno biti izvedena u subotu, 28. septembra u Akademiji 28.

Francuski glumac, pisac i reditelj, koji već deset godina živi i stvara u Beogradu, našoj publici je poznat po komedijama „Kad je Francuz sreo Srpkinju“, „Ljubav i padeži“, „Ljubav i beba“, „Samo tri noći“ i „Luda nekretnina“, ali ovoga puta reč je o drami, doduše sa elementima komedije, jer autor veruje da smeh pomaže da prevaziđemo sve izazove u životu.

Arno u predstavi igra Artura, hirurga koji u 45. godini života pokazuje simptome Alchajmerove bolesti. Napravio je profesionalnu grešku i gubi posao. Njegova ćerka Aleksandra (koju glumi Simona Arsenijević, talentovana studentkinja Akademije umetnosti u Beogradu) vrhunska je sportistkinja, i iako je dotle bila u sukobu sa ocem, odlučuje da se žrtvuje i ostane uz njega kako bi se zajedno borili protiv gubitka pamćenja.

-Već više od 15 godina muči me ova ideja, šta ako bismo iznenada ostali bez sećanja, da li bismo izgubili i svoju ličnost? Šta bismo učili za osobu koju volimo najviše na svetu, a ona nas ne prepoznaje? Uvek sam stavljao uspomene i nostalgiju na pijedestal, smatrajući ih suštinskim delom svog života. Živim za trenutak, ali isto tako cenim sećanja na lepe događaje poput letnjih odmora, prvog dana u školi, prvog poljupca, dobijanja vozačke dozvole... Međutim, neki ljudi, pogođeni kognitivnim bolestima, polako gube sve to, gube sposobnost da se sete, da obavljaju neke najosnovnije stvari, recimo da se pravilno obuku, da sastave jednostavnu rečenicu. Želeo sam da njih istaknem, kaže reditelj.

U središtu njegove priče je mlada žena koja stavlja sopstveni život po strani kako bi se borila protiv zaborava svog oca, zapravo protiv nečega što ne može promeniti .

-Možemo usporiti degeneraciju, ali ne možemo vratiti vreme unazad. To je kao mač Damoklov, koji treba prihvatiti i naučiti živeti s njim. Zamislite nekoga ko hoda ulicom sa ogromnim mačem iznad glave: primetili bismo tu osobu, pomogli bismo joj, razgovarali bismo s njom... To je ono kroz šta prolaze pacijenti sa Alchajmerovom bolešću, osim što je taj njihov mač nevidlji, i ova predstava ima za cilj da ga osvetli. Trudim se da u predstavi „Sećaš me se? To učinim na poetski, autentičan, dubok, nežan, smešan način, ispunjen nadom. Kao što se kaže, ljubav pomera planine. Nadam se da će ova priča dirnuti srce gledalaca, objašnjava Arno Amber.