Sitno, a važno slovo o ženskom biću

San Sebastijan – Takmičenje za „Zlatnu školjku” 72. San Sebastijan festivala počelo je feminističkim filmom „Emanuela” u kojem rediteljka Odri Divan nudi ženski pogled na seksualno samootkrivanje i žensko zadovoljstvo, a nastavlja se filmovima u kojima su žene i dalje glavna tematska okosnica. Već sada je jasno da će ovogodišnje izdanje festivala biti u znaku položaja žena u još izrazito muškom svetu, u znaku žena kao subjekta a ne kao onog tipičnog objekta muške požude.

 U tom smislu prijatno iznenađenje priredio je kineski film „Vezani u raju” Sin Hjuo, poznate i višestruko međunarodno nagrađivane kineske scenaristkinje koja sada debituje kao reditelj. Ovaj film pripoveda potresnu priču o smrtno bolesnom muškarcu i ženi uhvaćenim u strasnoj ljubavi, ali i nasilju spram drugih. Oni posle nepredviđenog incidenta beže i započinju putovanje puno neizvesnosti, ali glavna okosnica priče se u suštini ne menja. To je priča o ljubavi koja preživljava pustoš smrti i prolazno veselje života. Reč je o hrabrom i tematski inovativnom filmu, kakav do sada nismo imali prilike da upoznamo u kineskoj kinematografiji. Rediteljka nudi stilizovanu ali i dalje dovoljno eksplicitnu ljubavnu i telesnu strast žene čiji lik kao da lebdi između stvarnosti i snoviđenja. Lik uspešne mlade žene spremne da odbaci sve upravo zarad iznenadno pronađene ljubavi i strasti. Sve do sada poznate ikoničke ženske figure u kineskim filmovima padaju u vodu. Stvoren je lik savremene Kineskinje u svetu ubrzanog ekonomskog razvoja zemlje koja kao da već grabi u 22. vek. „Vezani u raju” jeste prijatno i vizuelno i tematsko iznenađenje.

Raduje i gledanje čileanskog filma „Mesto one druge” poznate rediteljke Maite Alberdi sa izvrsnom Elisom Zulueta u glavnoj ulozi. U ulozi mlade, obrazovane žene i majke Mercedes, asistentkinje u kancelariji državnog tužioca i njegove desne ruke, kojoj te davne 1955. godine uprkos poštovanju što joj muškarci oko nje ukazuju nije dozvoljeno da uđe, recimo, u hotel ili na kakvo drugo javno mesto namenjeno isključivo muškarcima. Ona je i u sopstvenoj kući svojevrsna nesebična žrtva dva sina tinejdžera i ne mnogo uspešnog muža. I u kući je u drugom planu samo zato što je žena, iako je po pameti, obrazovanju, talentu i snalažljivosti daleko iznad svih njih. Za Mercedes se situacija menja kada čuvena čileanska spisateljica Marija Karolina Gel na javnom mestu ubija svog ljubavnika, jer će taj slučaj promeniti poglede na svet glavne junakinje i njen vlastiti život. Mercedes počinje da preispituje svoj život, identitet i ulogu žene u društvu dok u domu spisateljice, u koji je sud često šalje, pronalazi oazu slobode. Maite Alberdi je ovaj svoj film gradila na osnovu istinitog događaja, ali je proširila tematski vidokrug na žensko oslobađanje od društvenih stega i normi, približivši ovu priču iz vremena prošlog u vreme današnjice u kojem ženama i dalje ne cvetaju ruže.

„Kad dolazi jesen”, intimistički film kultnog francuskog reditelja Fransoa Ozona govori o ženskoj starosti, o generaciji baka punih ljubavi, razumevanja i topline, kojima ipak do kraja ne treba sasvim verovati, jer starci umeju tako slatko da zavaraju. Mišel (izvanredna Elen Vensan), uzorna baka, uživa u mirnoj penziji u burgundskom selu, blizu svoje najbolje prijateljice Mari-Klod (Žosijan Balasko). Na dan Svih svetih, njena kćerka Valeri (Ludivin Sanjije) dolazi sa Mišelinim voljenm unukom Lukaom koji kod bake treba da provede nedelju dana školskog raspusta. Ali, ništa neće ići po planu, jer Ozon plete mrežu onog što se žanrovski može nazvati suspensom na ivici trilera, dok širi tematski pogled na društveni položaj starica i žena sa dubokim borama kojima ovaj naš konzumerski svet tako lako okreće leđa, a onaj filmski ih smatra nepoželjnim za veliko platno. Ozon ovim filmom čini dve važne stvari. Pokazuje kako i ostarele glumice mogu da budu privlačne u likovima glavnih filmskih junakinja. Druga stvar je to što dokazuje da društveno-socijalni položaj marginalizovanih starica i te kako može da bude dobra i intrigantna filmska tema. Jednostavno, Fransoa Ozon je majstor da začini svoju filmsku „čorbu” onim neočekivanim zapletima i raspletima, humornim pasažima i pikantno sumornim a tako često komplikovanim porodičnim odnosima. Ozonov film je do sada ostavio najpovoljniji utisak. S obzirom na to da su do sada svi njegovi filmovi sa uspehom bili prikazivani u Srbiji, verujem da će i ovaj. Vredi.